♥ "Nismo mi ti koji govorimo reči. Reči su te koje govore o nama". ♥

***MARLEN DITRIH***
 Filmska glumica Marlen Ditrih prisustvovala je jednom predavanju o inteligenciji muškaraca i žena. Posle predavanja predavač se obratio “najlepšoj baki na svetu” i upitao je ima li šta dodati na temu. Marlen mu je odgovorila:
 - Možda je istina da su muškarci inteligentniji od žena, ali ja još nisam videla ženu koja bi trčala za glupim muškarcem i samo se divila njegovim lepim nogama. :)

Covek je onda srecan kada ume da sacuva postovanje samog sebe i kada moze da pogleda na svoj protekli zivot bez stida i kajanja !

Negde daleko, neki seljak je imao samo jednog konja. Jednog dana, taj konj mu pobegne.
 Sve njegove komšije se sažalile, “Mnogo nam je žao, izgleda da baš nemaš sreće”. Čovek je rekao, “Videćemo.”
 Nekoliko dana kasnije, njegov konj se vratio, i sa sobom doveo još dvadesetak divljih konja.
 Sad je čovek, zajedno sa sinom, napravio smeštaj za sve konje. Komšije se opet skupile i govorile, “Čestitamo, mora da si sad mnogo zadovoljan!” Čovek je samo rekao, “Videćemo.”
 Jedan od divljih konja je uradio seljakovog sina, i polomio mu obe noge.
 Sve komšije su govorile, “Tako nam je žao, užasno je to što se dogodilo. Mora da si veoma uzrujan. To je teška nesreća.” Čovek je samo rekao, “Videćemo.”
 Zemlja je ušla u rat, i svi sposobni mladići su bili mobilizovani. Rat je bio užasan, mnogo je mladića poginulo. Ali seljakov sin nije bio mobilizovan, jer nije bio sposoban da hoda u vreme mobilizacije.
 Sve komšije su mu govorile, “Sreća da tvoj sin nije otišao u rat, mora da ste mnogo srećni.” Čovek je samo rekao, “Videćemo.”
 Ključna reč – Videćemo.

Kutija

Kutija

 Početak priče ide daleko u prošlost, kada je neki
 muškarac kaznio svoju petogodišnju kćerkicu, jer je izgubila neku vrlo
 dragocenu stvar, a para je u onom vremenu bilo vrlo malo.
 Sledećeg jutra je devojčica donela mali poklon i rekla: “Tata, to je za tebe”
 Tati je bilo vrlo neprijatno, a kada je otvorio kutiju i video, da unutra nema ničega, jako se naljutio.
 Kćerkicu je prekorio: “Ne znaš, ako nešto pokloniš, očekuje se, da se u kutiji nešto nađe?”
 Devojčica ga je žalosno pogledala i sa suznim očima rekla: “Tata, ali
 nije prazna. Do vrha sam je napunila s poljupcima samo za tebe”
 Tata je bio ganut. Kleknuo je pred kćerkicu, jako je zagrlio i zamolio je za oproštaj.
 Do kraja života čuvao je tu kutiju pored kreveta i uvek, kada se osećao
 izgubljeno i očajno, uzeo je, otvorio i iz nje uzeo jedan navidljivi
 poljubac i setio se ljubavi, koju je kćerka spremila unutra.
 Svako od nas ima kutiju punu poljubaca i ljubavi, koju nam poklanjaju prijatelji, deca…
 Ne postoje važnije stvari, koje bi mogli dobiti.

Mnogo je ljudi,al čovek je redak..

Lazemo da bismo obmanuli sebe, da utesimo drugog, lazemo iz samilosti, lazemo da nas ne bude strah, da ohrabrimo, da sakrijemo svoju i tudju bedu. Lazemo iz ljubavi..... lazemo zbog postenja. Lazemo zbog slobode. Laz je vid naseg patriotizma i potvrda nase urodjene inteligencije. Lazemo stvaralacki, mastovito, inventivno.

Iza maske koju svakodnevno nosimo obicno se krije jedna ranjiva, osecajna i uplasena osoba. Osetljiva i snazna...nezna i hrabra... Kada se ponekad rastuzim, ima jedan film koj mi momentalno rastera sve sive oblake. Zove se Love, actuallly..... jeste, jedna samo od onih sto se rasplacu dok gledaju film.... Ti si tako emotivna, govore mi prijatelji kao da ni sami ne znaju da li je to dobro ili lose...Nije to nista cega bi trebali da se stidimo. Osecam, dakle postojim.

Najiskrenije stvari pricamo kroz salu, tako da niko ne shvati da je istina.....

......Mozda postojim. Mozda ne postojim ,a mozda mozda..... Mozda postojim za sebe i za vas, ali ne i za druge....... za druge postojim, a za vas ne postojim ili ne postojima, za njih i vas postojim......

Mozete me pretvoriti u nista, ali mi slobodu ne mozete uzeti. Trebam li umreti iz straha pred patnjom zivota? Trebam li dopustiti patnji da me porazi? - Ne, trpet cu je! Patnja ce se skrhati na mom ponosu !

Lepe uspomene te podsecaju na to da da je zivot bio vredan zivljenja...a one ruzne te podsecaju na to, da si usprkos svemu, bio dovoljno snazan da nastavis dalje...

"Strašno je to kad imate nešto važno da ispričate, a nemate kome. A još je strašnije kad imate kome, a nemate šta."
 Dušan Radović

Dame ...

 Nekada davno, dama je predstavljala odraslu ženu, ženu lorda, gospodara imanja. Isprva se mislilo samo na viši stalež, da bi nakon toga ovaj pojam obuhvatio sve odrasle žene. Ipak, žene višeg statusa su bile zadovoljne da ih, jednostavno, nazivaju ženama, dok su one sa dna društvene lestvice preferirale da ih indentifikuju sa damama.
 Kada neko pomene “dama”, ta reč nas asocira na uspešne žene sa dobrim manirima... na naše bake i prabake iz nekog drugog veka. Sve su se one trudile, i dalje se trude, da budu najbolja verzija sebe, po pitanju fizičkog izgleda, materijalnog i društvenog statusa. Put ka toj destinaciji neretko nam donosi nezadovoljstvo. Žene treba da rade na sebi. Tajna je, naravno, u njihovom ponašanju i kako ono utiče na svet oko njih. Dama potiče od "Dame", što je u engleskoj ekvivalent kod žena sa "Sir", tj. titulu viteza. I dalje je u upotrebi. Kod nas se koristi uglavnom za ono što u engleskom predstavlja pojam "lady". Meni je samo strašno što danas svaka odrasla ženska osoba naziva damom a da ni ne razmisli da li poseduje bar neke od kvaliteta Dama je nežna, brižna, stroga, odlučna, pouzdana, lojalna, pažljiva i duhovno lepa ženska osoba. Takođe, istrajna je u svojim stavovima i ne kroji ih na osnovu stereotipa ili predrasuda bilo koje vrste. Svaka njena osobina nije ni na koji način prenaglašena, već su sve u potpunosti srazmerne.
 ....Dame su dragulj, te ih je kao i dragulje teško pronaći. Retke su....:)

 Obale dve, a jedna reka,
 desna je levoj tako daleka.
 Spojiti njih, njihove ljude,
 da desna levoj bliska bude....
 Osim što spajaju obale, ljude, narode, civilizacije ... mostovi služe
 i za zbližavanje "srodnih duša sa suprotnih obala"
 .............((((,,
 .........¸,o¤°``°¤o,¸
 .........(....©¸¸©....)
 .....oOO—`*´—OOo.............

Ima mnogo puteva da se covek obogati, i vecinom su ruzni.
 -Fransis Bekon-

Pitate li koja je prava granica bogatstva????
 Ona je: prvo imati sto je potrebno, a drugo imati sto je dovoljno.
 ----Seneka-----

Dusko Radovic

Pogubili smo decu u velikim stanovima i vise ne mozemo da ih pronadjemo. Dete koje ima svoju sobu sve je manje nase dete. Svoja soba, to je dobro resenje samo za decu koja imaju lose roditelje. Deca dobrih roditelja nisu zasluzila da zive sama.
 ---- Dusko Radovic---

Mnogi od nas su u zivotu kao Kristofer Kolumbo na svom brodu. On nije znao kada je posao, kuda ide. Kada je stigao, nije znao gde je dosao, a kada se vratio, nije znao gde je bio.
 ---- Volter ------

Nisam sam...

 Tu je jos sa mnom
 ovo vreme sto
 sporo prolazi i
 ova tisina sto
 hukom sove
 strah donosi...
 Ulice prazne su
 vetar lisce odnosi....
 A ti???
 Gde si sad?
 Mozda na mene i
 ne mislis,
 stazama starim
 ne prolazis..
 Zaboravljas..

Dodji

 Dodji ponekad,svrati mi u san
 pogledom me svojim oživi
 ulepšaj mi barem taj dan
 i podseti da smo jednom zajedno bili.

 Dodji mi i cešce,barem se javi
 u reci dve,tri samo glas da ti cujem.
 Podsetice me na tebe sve lepe stvari
 i kao nekad,lagacu ti da više ne tugujem.

 Da sam srecan kao nikada pre.
 Kao što nikada nisam bio kraj tebe.
 Dodji jer trebam te barem na cas
 toliko samo da znam,da li ima nade za nas

Pas ume da bude toliko veran, da nekad jednostavno ne verujem da covek zasluzuje toliku ljubav.
 - Ilija Iljf -

Covek kroz ceo zivot cini sebi samom vise zla nego dobra....
 Sto uspemo nasom pamecu, pokvarimo nasom cudi....
 a sto uspemo nasom dobrotom, upropastimo nasim porocima....
 i najzad, sto postignemo svojom mudroscu, izgubimo nasim temperamentom.....
 *** Jovan Ducic ***

Patuljci žive u kuglama

Patuljci žive u kuglama (J. Klepac)

 Ima ljudi na kojima srebro nikada ne tamni.
 Ima ljudi na kojima zlato toplije sjaji. Ima ljudi koji znaju odgovore na sva vaša pitanja, kako god teška ona bila.
 Njih možete pitati zašto je nebo plavo i zašto drveće uvis raste želeći dosegnuti sunce, kamo putuju reke, tko je nas obojio i odakle cveću ime… njih mozete pitati gde to sunce spava i gde se kriju drevni gradovi, zašto ne možete razdvojiti mleko i čaj da opet budu kao pre nego što ste ih pomešali, ne želeći piti ni jedno ni drugo već nešto treće… njih možete pitati zašto rastemo, zašto učimo, zašto se ponekad osećamo tako svadljivima ili tužnima…
 Zašto sanjamo?
 Tko je stvorio oblake i zvezde, slova i brojeve, planine i mora?
 Zašto ljudi stvaraju pa ruše?
 Pa opet grade ispočetka?
 Ne verujete?
 A osećate li se vi katkada, dok ste u blizini nekih ljudi ugodno, pametno, duhovito, plemenito, puni vrlina? Izazivaju li, mozda, neki drugi ljudi u vama čudne osećaje nelagode, hteli biste se udaljiti, pobeći od njih, ili se samo svađati s njima jer vas ljute, a vi i ne znate zašto?
 Da, to je istina.
 Ima ljudi koji izazivaju i potiču ono najbolje u nama i drugim ljudima, samo…ti se ljudi ne mogu otkriti na prvi pogled. Oni ne vole nositi zlato ni srebro (a po njihovu bismo ih sjaju možda prepoznali), jednostavno, ni po cemu se ne ističu od ostalih ljudi.. a ipak, čine nam zivot lepšim, svetlijim, ispunjenijim, svrhovitijim, plemenitijim. Katkad ih možemo prepoznati po smehu onih oko njih, ljudi ili dece, po vedrim licima kojima su okruženi, po sretnim pričama ili pesmama, ili po glazbi kojoj uče decu. U njihovoj blizini nema mržnje, ljutnje ili ružnih reči. Okruženi su dobrotom, a takvih ljudi ima u svakom gradu. Oni nas uče kako živeti, kako se radovati, kako voleti.
 Zovu ih Zlatni ljudi. Svako sretne nekog zlatnog čoveka, a toga čak i ne mora biti svestan. No, trag toga susreta ostaje. Prepoznat ćete ga u očima koje sjaje i u osmehu koji ostaje na licu, u lepu, smirenu i ispunjenu osećaju sreće u grudima.
 Potrazite Zlatne ljude… tu su… oko nas…

 Na sebe obucite dusu, provozajte se razumom, a nastanite se u ljudskim srcima....

Sve sto se dogodi jednom, ne mora se nikad vise ponoviti... ali sve sto se dvaput dogodilo, dogodit ce se sigurno i treci put!!!
 Paulo Koeljo

Ljudi su poput reke - voda je u svima jednaka i uvek ista, ali svaka je reka cas uska, cas brza, cas siroka, cas tiha, cas hladna, cas mutna, cas topla..... Tako je i sa ljudima. Svaki covek nosi u sebi zametke svih ljudskih osobina i pokazuje ponekad jedne, ponekad druge, a cesto uopste nije nalik na sebe, ali ipak ostaje jedinstven i svoj...
 ( Lav Tolstoj ) 

Pre nego što ostarite, potrošite mladost. Mnoge starosti imaju velike zalihe neostvarenih mladalačkih želja...
 (Duško Radović) 

Ako me sretneš

 Ako me sretneš,
 Slučajno možda,
 Ako me vidiš
 Da stojim na ulici snijega,
 Samo hladno prođi.
 Nisam to ja…
 To su ostaci mene,
 Napušteno lutam besmislom,
 Samo stoji tu sijenka,
 Korake broji!

 Ako me sretneš u noći,
 Hladnoj – kao što je ova,
 Okreni glavu,
 Ponašaj se kao stranac
 I nemoj, molim te,
 Nemoj da me gledaš u oči…
 Tamo je nešto što ti
 Nikad nećeš vidjeti.
 Tamo, na dnu mojih zenica,
 Pali brodovi nade stoje,
 Ostaci nekih davnih snova…
 Nema tamo ništa za tebe.

 Sretneš li me možda
 Jedne noći na ulici,
 Zastani, pomiluj mi crnu kosu,
 Pogledaj me i tada nemoj proći.
 Zastani kraj mene,
 Uzmi moje promrzle dlanove,
 Vodi me sa sobom
 I nikad ne pitaj…
 Nije važno zašto sam stajala tamo,
 Sama, bez igdje ikog…
 Nije važno!

 Sretneš li me u srcu svom,
 Poljubi me nježno kao prvi put,
 Jedne zime u februarskoj noći,
 Pomiluj moje crne oči,
 Reci mi tiho da me voliš,
 Reci da me nikome ne daš.
 A ako opet budem stajala
 Sama, negdje na ulici…
 Nemoj proći…
 Čak iako to budem tražila,
 Nemoj…
 Možda te i tada budem voljela!
 Ovako ludo – kao sada
 (Selma Šljuka)

Moć ljubavi

 O kako je lijepo biti mlad,
 i biti star i bolestan biti i biti zdrav,
 ako ljubav spaja, rastvara i guši
 sve rane, svaku bol, svaku suzu
 uz magiju čarobnih niti kojima obasipa
 i bogate i siromašne, i pametne i lijepe,
 pa i one koji tim se osobinama ne mogu dičiti.

 No za svako biće ljubav ima svoj plan…
 Ljubav neće zaboraviti ni najmanje među ljudima,
 ta podjednako raspoređuje dar za sve duše
 što kroče ovim svijetom obilježeni
 različitim vrlinama i manama koje sama odbacuje,
 jer ona ne postoji za jedno već za tisuće i milijune različitih.

 Ta ljubav je kao cvijet i sunce,
 što jedno bez drugoga smisao ne bi imali!
 I ako sunce dovoljno topline ne pokloni cvijetu,
 on neće preživjeti, jer ljubav tu ne stanuje…
 I sve je u ovoj misteriji po ljubavi satkano,
 na njenu će smrt sve i utihnuti,
 jer nema cvijet bez sunca,
 ni ljubavi bez simbioze duša,
 bez jednog srca koje postaje iz dva srca različita…

 Ta sve je ljubav i tko ljubav ne prihvaća
 apsolutno time odbacuje i svijet,
 svoj život, svaki dan u koji nakon noći uplovi,
 jer sam čin buđenja utemeljen je na ljubavi
 Onog bića koje je dopustilo da se toga jutra probudimo.

 Stoga, vjerovati da ljubav ne postoji
 slično je vjerovanju da je trava plava
 ako ju zelenu pak vide naše oči.
 I ljubav mi odbaciti ne možemo,
 iako nas ponekad rastuže njezine odluke,
 kad ona pak odluči ne baciti svoje tanke zlatne niti
 na onu dušu s kojom bismo htjeli doživjeti
 tu čaroliju snage i veličine Njezinog djelovanja.

 Ali ljubav ima plan i po tom planu će i nama dati
 ono što pak zaslužujemo i što će donijeti najviše ploda
 u njezinom nastojanju da pokori svijet
 te njime jednoga dana u potpunosti i zavlada…

 (Antonio Gavran)

Poklonite osmeh…

Poklonite osmeh…
 Kako ste danas? Dobro? Lose? Osrednje? Uzasno? Ili bas odvratno?
 Milioni ljudi idu svakog jutra lose raspolozeni na posao koji im takodje ne moze popraviti raspolozenje i vrate se kuci jos gore raspolozeni. Pravi djavolji krug.
 Manjak motivacije? Sta ciniti?
 Najmanje sto mozemo uraditi je prisiliti sebe i poceti se osmehivati jos pred ogledalom u jutarnim satima, pokusati to i na poslu, pozeleti nekome dobro jutro uz osmeh, javiti se na telefon uz osmeh jer nas sagovornik ce ga sigurno cuti….
 Osmehujte se prolazniku na ulici, ako ste u prodavnici, ako radite u bolnici poklonite osmeh pacijentima… Vasim osmesima pomocicete mnogim ljudima i ulepsati im dan kao i vama samima.
 Ako osmehivanje uzmete kao vasu licnu dugotrajnu terapiju uvericete se u to da vam: „Ceo Svet uzvraca osmehe“
 Hormoni srece:
 Malo dete se osmehne 150 puta na dan, mi odrasli maksimalno 50 puta.
 Kroz osmehivanje i smeh se produciraju hormoni srece. Bas onda kada se ne osecate dobro, osmehujte se. Hormoni ce uciniti svoje i vi cete se osecati bolje…
 Osim toga za jedan osmeh vam je potrebno 10 misica, za jedno namrgodjeno lice ca. 100. Zasto onda zelite da se toliko zamarate i naprezete sa tih 100 misica?
 Kada uvece dodjete kuci, ne zaboravite pred ogledalom na jedan osmeh!
 Smejte se povremeno i samom sebi,prilika za to ima sigurno. Smejte se vasoj frizuri, nekom obecanju, nekoj svojoj trapavosti…
 Sve to vas cini puno simpaticnijim i jednostavno samo covekom koji ume da se smeje….
 Za ovaj vikend JA vam poklanjam moj najsiri i najiskreniji osmeh, zelim vam aktivan i lep odmor, napunite baterije, osmehnite se po koji put i poklanjate od srca tih deset misica, ma nije tesko veruj te mi….. :)

"Gadjajte mjesec.
 Cak i ako ga promasite, zavrsit cete medju zvijezdama."
 ---- Les Brown (1912 – 2001)---

Ljubav je to

  Ljubav je to

 Gledali smo jezera, brda i planine,
 uživali smo jednom u drugom.
 Jutrom se budili sa osmehom,
 a uveče zaspali u zagrljaju.
 Predani jedno drugom, uživali
 u tenucima sami i zaljubljeni.
 Činilo se kao jedan minut,
 a trajalo je danima.
 Ponovo bih sve ispočetka, samo da
 gledam te dok budiš se,
 ljutiš se, smeješ se,
 i sve to jer volim te.

 (Maja Lerinc)

 

Raskorak..

Sve se da promeniti.
Znam, mora biti da je tako: nikad se nismo sreli nas dvoje, mada se trazimo podjednako zbog sreće njene i sreće moje. Pijana kisa siba i mlati, vrbama vetar cupa kosu. Kuda ću? U koji grad da svratim? Dan je niz mutna polja prosut, vucaram svetom dva prazna oka zurim u lica prolaznika. Koga da pitam, gladan i mokar, zašto se nismo sreli nikad? Il je već bilo? Trebao korak? Možda je sasvim do mene dosla. Al' ja, u krcmu svratio gorak, a ona ne znajuci- prošla. Ne znam.
 Ceo svet smo obisli u zudnji ludoj podjednakoj, a za korak se mimoisli. Da, mora da je tako.....

Ženine oči govore mnogo toga, ako muškarac zna da ih pročita —

Saznanje....

 Nemoj da misliš ni na šta i ne pitaj ništa. Vidiš li napolju svetiljke i hiljadu šarenih firmi? Mi živimo u vremenu koje umire, a ovaj grad podrhtava od života. Mi smo se otrgli od svega, imamo još samo svoja srca. Bio sam na jednom predelu na Mesecu i vratio sam se, i tu si ti i život si ti. Ne pitaj ništa više. Ima više tajne u tvojoj kosi no u hiljadu pitanja. Tu pred nama je noć, nekoliko časova i jedna večnost, dok jutro ne zatutnji kraj prozora. Da se ljudi vole u tome je sve; čudo i najrazumljivija stvar što postoji, to sam osetio danas, kad se noć rastapala u cvetni žbun i vetar mirisao na jagode, a bez ljubavi je čovek samo mrtvac na odsustvu, ništa drugo nego nekoliko datuma i neko slučajno ime...
 Putevi i putevi.

Ceznja..

Dogadja se to u jesenjoj noci, kada pada kestenje po asfaltu i kada se cuju psi u daljini, i kada se tako neopisivo javlja ceznja za nekim, ko bi bio dobar, nas, blizi, drug, i kome bismo mogli da pisemo pismo. Ispovedili bismo mu sve sto lezi u nama.
 Pismo bismo mu pisali, a njega nema.....

Utisnuto u vremenu..

Utisnuto u vremenu..
 Poveriću ti jednu tajnu, vreme si ti, vreme je žena, ono oseća potrebu da mu se udvara i da se klekne pred njegove noge kao kad se haljina raširi. Vreme je kao kosa beskrajna očešljana, ogledalo koje dah zamućuje i dah razbistrava. Vreme si ti koje spava u zoru kad se budi i kao nož si koji prolazi kroz moje grlo.. Oh što ne mogu da iskažem tu neprolaznu moru vremena tu moru vremena zaustavljenu kao krv u venama plavim i najgore je što je želja beskrajna i neispunjena. Ta žeđ oka kad ti koračaš po odaji i ja znam da ne treba razbijati čaroliju. Mnogo je gore nego da te osetim stranom, da bežiš sa mislima izvan nas i srcem već u nekom drugom veku. Bože moj kako su reči teške, a u stvari jeste to moja ljubav iznad zadovoljstava, moja ljubav van domašaja današnjeg udarca. Ti koja kucaš na moju slepoočnicu kao časovnik i ako ti ne dišeš gušim se i po mojoj puti kolebaš se i zastaješ svojim stopalom.
 Veliku tajnu hoću da ti kažem. Svaka reč na mojoj usni sirotica je koja prosi jednu sitnicu za tvoje ruke stvarčicu koja tami pod tvojim pogledom, i zato ja kažem tako često da te volim, u nedostatku dovoljo jasnog kristala izraza koji bi ti stavila sebi oko vrata. Ne vređaj se zbog mog prostačkog govora. Prosta je voda koja izaziva taj neprijatni šum u vatri.
 Reći ću ti veliku tajnu. Ja ne znam da govorim o vremenu koje na tebe liči, ja ne znam da govorim o tebi i ja se pravim kao oni koji vrlo dugo na peronu stanice mašu rukom pošto su vozovi otišli. Šaka se smiruje tek pod novim teretom suza.
 Hoću da ti kažem veliku tajnu. Bojim se tebe, bojim se onog što te prati večerom ka prozorima i gestove koje ti činiš od reči koje se ne izgovaraju. Bojim se vremena brzog i laganog, bojim se tebe. Hoću da ti kažem veliku tajnu. Zatvori sva vrata, lakše je umreti nego voleti. Zato ja sebe mučim životom. Ljubavi moja

Ako zelite da vas se zene secaju... morate da im udjete u srce, da im osvojite ono sto se u zargonu zove "dusa" i ne treba da molite vec da sacekate da vam ponude a kad vam same ponude... tad ste BOGOVI. Tad cete dobiti toliko koliko ne mozete uzeti... toliko koliko ni sanjali niste da vam neko moze dati... A put postoji... istina...nezgodan jeste al postoji. To morate... Ko tiha voda, polako i strpljivo... ne smete da ih uplasite jer ce u sekundi podici ogradu oko sebe i posle vam tu nikakve merdevine pomoci nece, tu ogradu je retko ko uspeo preskociti ... ma koliko bio dobar skakac..

Volim "jake" licnosti... s njima uvek znas na cemu si. Il' te vole il' ne vole trece opcije nema...

Ocekujem malo hrabrosti i iskrenosti za mogu - ne mogu, hocu -necu , zelim ili ne... no toga nema pa nema...

Sve što tebi napišem izgubim i obrišem
 i kao da se nije ni desilo.
 Samo na srcu nosim znak,
 tvoje ime kao ožiljak,
 ako te sretnem slučajno.

...vOlEcU nEkAd...vOlEcU nEkOg...aLi NiKaD nIkOg...KaO nEkAd NeKoG...

Pajac

Ta sklonost ludilu me baca u očaj
 o da, ta sklonost, to ludilo, taj očaj
 i ne, nije još kraj
 to još nije izrekao kralj
 s vrhova kula svog prividnog mira
 ja se još uvek smejem na sve to
 dok dvorska mi luda u grudima svira
 i žonglira sa mnom ko da sam pero

 Ne želim više te zaludne bitke
 i ja bih u rat koji ima smisla
 a ne tek žrtve i retke užitke
 sa ljudima koji su stvoreni od zla
 taj lik pajaca napamet znam
 samo se boja lažnog osmeha topi
 i šarene tragove za sobom ostavljam
 gubeći se u priči o lažnoj lepoti

 A onda zbogom i nema više
 taj luda i pajac više ne postoji
 ko zna da li još uopse diše
 i ko mu sad jadnu sudbinu kroji
 ma kog je i briga, kom je i stalo
 tek još jedan u nizu zabavljača
 kom se moglo nasmejati bar malo
 a sve na račun njegova plača

 I nema smisla sad tražiti razlog
 da baš sam kriv zbog tog i tog
 već samo kako iz svega izaći
 kako bar jedan pravi put naći
 pa makar to bio i put za nigde
 zadnja predstava za naivne i gladne
 i naklon za kraj, ako se još stigne
 prije no što zavesa padne...

Ne trudite se... ni ja samu sebe ne prepoznajem....

Teska su vremena prijatelju moj

Teska su vremena prijatelju moj, znas i sam.
 Nisam te izbegavao, samo sam kafanu zamenio netom. Znas kada smo nekada vilenili do zore,
 sedeci za stolom i bledo gledali kako se stolovi prazne jedan po jedan. Nista se ni sada nije promenilo,
 sedim nekada do rane zore, cekam da mi oci izblede, ovaj put ne od alkohola, vec od radijacije tft-a.
 Nema razlike velike, nekad smo se opijali pivom, dimom kafane, galamom i umorom.
 Sada nam se manta u glavi od glasne muzike sa yt-a, oci nam zakrvave ne od dima vec od svetla monitora, a glava jeci od nespavanja i suludih misli zamrsenih od silnih postova.Svako sad ima svoju kafanu, zove se drugim imenima, neko posecuje kafanu kod fb-a, neko kafanski forum, a neko chatuje.
 Birtija je birtija kako god ime da joj zadenes, moze na tabli napisati biblioteka, pozoriste al unutra sluziti najgoru brlju od rakije od koje svi pobenave.I tako druze moj, kad budes mogao svrati da popijemo po koju, posluzicu ti pice po zelji, ovde bar to nije skupo, sinoc sam sa imgura skinuo litar dzoni vokera, ima se moze se brate, ovde se bar sve moze.
 ZIVELI :)

JOŠ JEDNOM

JOŠ JEDNOM

 Još jednom,
 kao onda,
 pružit ćeš mi ruku...
 Seti se,
 pogledao si me u oči...
 A u njima TI
 Nisam te tražila.
 Nisam ni sanjala.
 A bio si tu.
 Još jednom,
 kao onda,
 pričat ćemo o svemu...
 Ali ne i o nama.
 Seti se,
 s osmehom smo započeli,
 s osmehom ćemo ćutati... :)
 ... susret

 Još jednom...

Kad bi mogla da odem nekuda....
 Da budem sama samcata.
 Da odem nekuda pa da se sakrijem.
 Iza visokih planina
 Da nista ne cujem...drugo...
 Samo ptice i vetar kroz krosnje drveca
 Pa da suncevi zraci
 dopru do moje duse.
 o kako bi volila da budem sama.
 Jurila.. bih gorskim stazicama.
 Zavirila bi pod svaki kamen.
 Radoznalo bi pogledala.
 Ima li života pod njim.
 Ruku bih svakom pruzila.
 Sa leptirima bi se druzila.
 Nikoga nebi ruzila..
 O kako bih se rado odmorila.
 I kada bi mi se ta želja ispunila.
 Ni onda nebi sama bila..
 gore u planini ti bi mene nasao.
 U masti bi opet zajedno bili.
 I hladnu gorsku, rosicu pili..
 Grlili se i ljubili i vecno sretni bili.
 Ali samo u masti :)

Raduj se. Deli radost sa drugima. Živi punim plućima, prepusti se svemu što dolazi sutra, bez straha, sa osmehom... Pašćeš, ali ćeš se podići, lakše.
 -- Lord Bajron-- 

Šta li će u nama prevagnuti?

Šta li će u nama prevagnuti?

 Bore se Raspusnost i Stega,
 Lajavost i Uzdržanost,
 Dužnost i Olakost,
 Plačljivost i Okrutnost...
 Pobožnost i Huljenje,
 Mrs i Post...

 Veselost i Tmurnost,
 Razvratnik i Vernik,
 Učitelj i Služitelj,
 Asketa i Razmetljivac,
 Lažljivac i Istinoljubac,
 Visokoumlje i Niskoumlje...
 Duša i Mrak...

 Šta li će u nama prevagnuti,
 kada dodje dan konačni, sudnji?
 -Mirko Kovač

  Ima ljudi koji imaju malo, a daju sve što imaju.

 Takvi ljudi veruju u život i životno blago i njihove škrinje nikada nisu prazne.''

 Kahlil Gibran