Sve što tebi napišem izgubim i obrišem
 i kao da se nije ni desilo.
 Samo na srcu nosim znak,
 tvoje ime kao ožiljak,
 ako te sretnem slučajno.

Tako blizu a tako daleko.

Nismo se tražili.
Samo smo se nasli.
A sad tako nadjeni
kao da opet tražimo...
Možda je to smisao ljubavi.
Ta lepota neizvesnosti.
Čekanje na nedočekano,
nalaženje u beznadju,
grljenja bez zagrljaja,
prožimanje u mislima,
i spoznaja da smo tu negde...
Tako blizu
A tako daleko.

San

Sunce moje lepo, znas li da sam te sanjala... toliko sam se molila za to, i .... dolazis nasmejan,
prodornog pogleda koji dopire do mog najdaljeg sećanja... sećanja na tebe.
U tom snu nema nikakvih prepreka nasoj ljubavi, sve teče, klizi, kao voda kroz prste, nista ne
zapinje , nema stega koje nameće razum... sve sam bespomoćnija pred tvojom ljubavlju, ovo je
mesto gde me nećes otresti kao pahulju sa kaputa i reći mi nisam ja za tebe...
Na javi ti nisam odgovorila, evo sad mogu, želim... volim te, ne znam kako, ne znam zasto, ne znam
kako je moguće, ali volim, i kroz tu ljubav ja bolim samu sebe...
Privijam se uz tebe, osećam tvoj dah i svu silinu čežnje čuvane danima.... nema nikoga, sami u
svojoj strasti i trenucima apsolutnog pripadanja. Molim te, obećaj mi nesto, neka ovo bude nase
mesto,
ovi snovi, tu ćemo se sretati, ne moras da se najavis, lepo obučes, ponesi samo dobru volju i mrvicu

večnosti, biće dovoljno, znas gde sam, čuvam ti mesto na uzglavlju nade...

Ne vredi plakati

Stara klupa

Sedim sama na staroj klupi,dok stari hrast grane njise,
i nosi reci srca moga...............................................
NEMOGU,NEMOGU SAMA VISE.


Utisa se korak i poslednjeg prolaznika,i ceo park obavi tama,
a stari hrast tiho prosaputa.........................................
SAMA SI SADA SAMA.


Ustajem lagano sa stare klupe,htela bi kuci poci,
a stari hrast oped prosaputa....................................
OSTANI MOZDA CE DOCI.

Nada

"Svake večeri ležem s nadom- bit će bolje sutra i ujutro se probudim kad Ono-Danas.":)

Jednog dana

...Razapeta izmedju zelje i prokletstva,izmedju snova i stvarnosti...koracam polako,trazeci nestvarno...verujuci u nemoguce...gubim neke bitke na samom pocetku....i uporno vodim ratove sa onim delom sebe koji te cuva u najlepsoj uspomeni...bojim te veselim tonovima,ulepsavam i sklanjam u svetle odaje duse...a sebe zatvaram u lavirinte krivice bez izlaza...neke reci je bolje da nisu nikad izrecene,da ih nikada nisi preko usana prevalio...sebe si opravdao,nekoga zastitio,mene ponizio,okrivio...tako je najbolje,rekao si...prihvatila sam naizgled mirno i saglasila se sa tim grizuci srce svoje do krvi...video si,da glas mi nije ni zadrhtao i rekoh samo cuvaj se! A,od tog trena ja vise nisam ista...lazni smesak je na usnama,sjaj u pogledu koji ledi krv u zilama...trazim dovoljno dobru masku za danasnji dan...i za one buduce...jer,trebace mi da sakrijem oci,ogledala moje duse,da ne odaju ni tebi ni drugima koliko me boli zivot s tobom,a bez tebe...umirem...Znam doci ces opet sa izvinjenjem na usnama,a ja luda cu da poverujem opet...i sve ispocetka....zavaravanje...bol...neizvesnost...Ali nadam se....jednog dana...odbit cu te.....preboleti...do tad..........

Nedostajes mi.....

Znas,nedostaje mi tvoj glas...da me utesi kada sam tuzna,da mi obeca kako ce sve biti u redu kad sve krene nizbrdo,da mi u kasne nocne sate budi mastu,da me tmurnim jutrima probudi...


Nedostaju mi tvoje ruke...da mi miluju lice,da ugreju moje hladne ruke,da mi snaznim stiskom obecavaju sigurnost ma kako god stvarnost oko nas izgledala..., da utonem u san i da se probudim njima obgrljena...


Nedostaju mi tvoje oci...da mi onim posebnim sjajem pricaju koliko ti znacim,da mi upute onaj pogled pun oprostaja kad nesto pogresim,da se gubim u njihovom crnilu dok nesto pricas,da me gutaju pogledom i onda kad se ne osecam lepom..


Nedostaju mi tvoje usne...da me ljube kad sam tuzna,umorna,bolesna ili vesela, da zaspem i budim se obasuta njihovim neznim poljupcima,da obrisu i zaustave suze koje se radjaju u mojim ocima...jer,samo one to mogu.


Nedostajes mi Ti...da znas.


I ove noci gledam prema nebu,u toj daljini se nalazis Ti,
ponovo spoznajem taj sjaj tvog oka,i svesno izustim NEDOSTAJES MI!

Netreba mi ovo jutro

Još jedna čarobna noć kojoj se predajem.U samoći , u svojoj sobi, slušam Balaševića, prepuštena samoći, kreće čarolija.Otvaram dušu samoj sebi i Bogu.Nižem snove u biserne ogrlice, suzama nanizane. Taktovi D-moll-a dodaju note na moju tugu.Suze kaplju po tastaturi.Radosnice ili suze tuge, sve jedno....Moje su.Niko ih ne vidi, niko ne čuje moje jecaje...Samo nebo me prati.mesec obasjava puteve kojima lutam kroz snove tražeći tračak nade.Pronalazim u nizu Zvezda jednu, baš za mene što sija.U njoj tvoje oči.Sanjam, dišem.Stihove točim do same zore.Sati prolaze, ja pišem...dišem punim plućima, ushićena...lagano, čarolija nestaje.Zraci Sunca raspršuju iluzije.Stiže sigurnim korakom novi dan.Grabi me...A ja neću Svetlost... Ne, ne volim Zore, ni jutra sveža. U kolotečini noći svoja sam , sama. Carujem mislima pod okriljem tame.Ne treba mi ovo jutro. Uzmite ga....