Trazim te

Susret…Neplaniran...

Neko tvoj,sada neciji…

Rasipas se na komade,a cutis…

Korak ti postaje tezak…Nesiguran…

Spotices se o okove tuge..

Trazis ulicu u koju bi skrenuo…Sto mracniju… Pustu…

Da se naslonis na zid…Zatvoris oci ..

I pocnes da vristis…Iznutra…

Kao ranjena zver…A covek si..

Sve je matematika

Pre nekoliko dana slušala sam „najnoviji metod“ vaspitavanja

deteta koje ne voli da uči i da ide u školu. Imućni

roditelji sa manjkom vremena i viškom novca

rešili su da svog sina ljubimca motivišu za školu.

I za to postoji cenovnik – svaka zarađena petica

znači uvećani džeparac za 300 dinara, četvorka

je 200, trojka je 100, dvojka je 50. A za jedinicu

sinčić plaća roditeljima 100 dinara.

Kada sam to čula došlo mi je odmah da pozovem svoju majku

i da je pitam zašto sam ja učila za džabe.

Da je takav cenovnik postojao

u vreme mog školovanja bila bih bogataš i pre

osamnaeste, a onda bih izdržavala roditelje

koje sam opelješila svojim uspehom. Ma, da

je meni plaćano za svaku peticu, završila bih i

dva fakulteta pride.

U vreme mojih tinejdžerskih dana  radilo se u kafićima, bilijar-klubovima  i na uličnim štandovima za koji dinar...

A ja sam za peticu dobijala tapšanje po

ramenu, za četvorku pitanje zašto to nije moglo

malo bolje, za trojku zabranu izlaska u park, dok

je dvojka bila sasvim jednaka jedinici – za nju

sam morala da slušam dugačka predavanja koja

mogu da se sabiju u jedno jedino pitanje: „ Sve smo ti omogućili, zašto nam tako vraćaš?!“.

A sad me to vodi u mnogo dublja razmišljanja – šta se sve može platiti i naplatiti na

ovom svetu i koliko bih bila bogata ili siromašna

da sam za sve imala neki cenovnik. Školske

ocene bih dobro unovčila, kao i muškarce sa

kojima sam ostajala duže nego što sam želela.

Dobro bih prošla i da sam naplaćivala besmislena obećanja ljudi do kojih mi je stalo i prijateljstva koja nisam uspela da odrzim....
Mogla sam da naplatim muškarcima koje sam volela to što se i dan danas pitam kako bi mi bilo sa njima.

A mogu i sadašnjem da obračunam to

što me je ukrao onima koji su hteli da se takmiče

kako da me usreće, kao i svaki kilogram viška

koji sam nabacila bez načina da ih skinem

jer sam mu rodila decu. Ma daj, samo da se naplacuje......

Očito da su ovo vremena kad se i srce

mora dobro platiti da bi se slomilo.

Nekad sam volela da pravim opklade sa svojim muškarcem

u poljubce ili u masažu, a od

kada sam čula za „model vaspitanja putem cenovnika za ocene“

promenila sam taktiku. Evo,

pre par sati je moj dragi tvrdio da može da se

popne na drvo u parku, a ja sam se opkladila

da neće uspeti – u paklu cigareta. I dobila sam.

Ostala sam bez masaže i poljubca ali ću da pušim više od njega!

Ako dobro plati, možda ću

mu otkriti ime svog poslednjeg udvarača, a ako

mi prepiše sve što poseduje (i on i njegova familija)

otkriću mu i sa koliko sam njih bila pre njega.

A kako moji sinovi razumeju vrednost

novca, moraću da smislim cenovnik kojim ću  

matematički uvek biti u dobitku – 

nenošenje  čarapa po kući – 200 dinara,

promašena šolja 250, itd.Ako nemaju da plate

poslaću ih kod tate.Neka on da.

Da, čudna vremena su došla. Gde god se okrenem upitam se da li to grešim ja  ili su ljudi toliko skrenuli sa uma...

Bračni parovi imaju svoje bankovne račune,

svoje štekove i svoje tajne izvore zarade i nemaju pojma koliko onaj drugi ima.

Majka odlazi u penziju i u vikendicu

da tamo živi a naplaćuje kiriju sveže razvedenoj

kćerki sa detetom koja nema gde drugde da ode

(istina, kirija je pristojna, a ima i centralno grejanje i telefon!).

Muž svako veče odlazi ulicu dalje da spava kod svoje majke i vraća se ujutru kući kod žene i deteta na doručak.

Dedama se uzima penzija kao ucena da ga nepokretnog ne pošalju

u dom, a bake insistiraju da ih unuke od četiri

godine ne zovu bakama pred drugim ljudima.

I onda se pitaju da li se bliži smak sveta.

A ja bih ponekad mogla da vam kažem – on

je upravo u toku!!!!

 

Da li ti nedostajem?!

Eh, da mi je da znam
Nocas cujem ti glas iz daleka kako zove me,ali zivot nije za nas, srecom ispisala stihove.
Nocas trebam te da lice spustim na tvoj dlan, da ova tuga nestane, i da je odnese san. Ostajes sam, daleko ostajes jednom znaces kako mi nedostajes. 
Nocas osecam tvoj uzdah, koji noc zapara kao krik, i dok god ja imam dah, pored mene bice tvoj lik. 
Nocas opet cu ja uzalud tebe cekati, kako cu opet sad, novo jutro docekati?!
Ostajem, sama bez tebe ostajem, Eh, da mi je da znam… da li ti nedostajem?!

...osmeh novom danu...

''..nažuljanog lica od srce snova na kojima je opet prenoćila, odlučila je da je konačno vreme da odustane od čekanja...ej, plakala je toliko da je zaslužila da o tome napišu priču, možda je i uticala na porast mora od nekoliko milimetara...naučila je da vredi živeti za ljubav, ali samo za onu koja za tebe živi...da se ne nalazi čekanjem, već traženjem...eh, neprocenjive su lekcije tuge, pomislila je i nasmejala se novom danu...''

Sve je moguće…

 
Ne poštujem one koji govore, već one koji pokazuju….ne verujem onima koji se kunu, već onim drugim, koji dokažu…ne sanjam velike stvari i nemam velike želje, sve o čemu sanjam je moguće i vrlo izvodljivo…

♥♥♥…Verujem u ljubav jer ona zaista postoji, i svakome se desi makar jednom u životu…♥♥♥

… Ja ne verujem u slučajnost…sve se to dešava iz nekog razloga, ponekad i ne saznamo zašto je to tako, ali tako jeste…ja smatram da svi mi kao da imamo misiju koju treba da ispunimo…

♥♥♥…Ništa nije nemoguće…Samo je za nemoguće, potrebno malo više vremena…♥♥♥

…Ja imam svoj svet…Svet u kome ljubav vlada i dobro dobrim vraća…

 

Zagrljaj na dar

Dobra dela se vracaju, provereno. Svako dodje u situaciju kada mu je tesko, nikoga nema da pomogne, pojedini ljudi kao da samo to cekaju, nasladjuju se, uzivaju sto je drugima gore, svi ih znamo, podsecaju "pomalo" na hijene. Pomislicete da bas zato ni drugi ne zasluzuju vasu pomoc... Nije resenje zatvoriti srce, taman posla biti poput gore navedenih. Uobicajeno razmisljanje je da jedna osoba ne cini promenu, ali cini, zamislite kada bi se  svako ponasao prema drugima onako kako zeli da se svet ophodi prema njemu. Ne bi li to bio predivan svet? Ljudi vas cesto razocaraju i to je tako, ali svako ima izbor da svoj svet ucini lepsim, samim tim i svet ljudi oko sebe. Daleko od toga da treba da dozvolite da vas ljudi iskoriscavaju, to je vec druga krajnjost. Dovoljno je u pojedinim momentima samo biti tu, saslusati, nista ne reci, nista ne pitati, pokloniti zagrljaj, vas ne kosta nista, nekome je neprocenjivo. Zagrljaj je ponekad najbolji lek.

Evo zašto se nisam udala

Moram priznati da sam se nasmejala! :)))

 A kaj ćeš, nije nam svima suđeno. Jedino kaj ja fakat ne shvacam kaj je s tim muškarcima. Gle, pametna sam, imam posel, super zarađujem, a kak sam samo hercig...

 Al, ipak mi nekak nejde s frajerima. Svaka glupa debela koza ima dečka samo ja nemam! Ma, nije da u svojih trideset i nekaj sitno nisam nikog imala. jesam, al sve su to bili nekakvi pizduni s kojima nisam mogla nikak....

 Jedan je bil jako bogat. Imal je doduše nekaj više let, al koga briga. Taj me vodil po svetu.
 Poklončići, večerice u finim restoranima, vikendi, po ljeti jahta, ma ispočetka bi mi dal i ptičjeg mlijeka da sam tražila. Volil je oralno, al kaj, to sam žmirečki odrađivala. Sve je bilo ok, dok si nisam posudila zlatni Ameriken. Nije ga bilo doma da ga pitam, bilo mi je dosadno pa sam si priuštila mali šoping. Ma, gle, kaj je takvom liku par soma eura. Ipak je on biznismen. Al digel je takvu frku da to ni bilo ljudski. Budala. A kaj bi mu rekla:
 " Odjebi stari, kaj misliš da ti bum zabadav pušila!"
 I tak je završila ta priča.

 Poslije njega sam imala jednog kaj je bil jako zgodan. Ti bokca, taj je bil pred špiglom više neg ja! Poslije sexa bi odmah odbežal u kupaonu, valjda frizuru popravit, kaj ja znam. Ma nije ni bil tak loš, al kad smo išli van, svi su samo u njega gledali.Kaj da delam s takvim?
 "Odjebi mali, ja sam ovdje žensko! Nebuš ti meni svu pažnju uzimal!"

 E ,onda je došel onaj kaj ga od milja zovem mamica. Taj je kuhal, pral, peglal, nosil mi ujutro doručak u krevet i svaki put je del ružu na tacnu! Pisal mi je ljubavne pjesme.Zval me "moja lutkica"! Nazove me na posel onak bez veze: "Pa kako je moja lutkica. Jel ti teško? Večeras te vodim u kino da mi se malo opustiš,..."Da se zbljuješ! Kaj bi s takvim papučarom!
 "Ma, daj se zbroji! Kupi si pesa , pa njega bedinaj! Meni treba muškarac!"
 Tak je i to neslavno završilo.

 A onaj doktor nauka, e taj je bil frik! Ja si hoću u miru pogledat serijicu ,dobra ona turska , Sulejman,nemreš to propustit . A njemu se baš ide u muzej! Ma, jebal te muzej! Kaj mene briga za te nekakve stare kante, ja to rešim kad voze veliki otpad! Opče nemrem sebi objasnit kak sam s takvim likom mogla biti. Poseksamo se i onda bi on čital u krevetu! Pa jesi ti lud! Smeta mi svjetlo! Davil me je svako jutro s vjestima iz novina. Ja se šminkam, a on iza mene čita kak su zrušili nekekve blizance. Da poludiš! Kog je mene vraga briga za to, pusti me na miru!
 " Sory, srce, prepametan si ti za mene. Ja hoću na klape, a ne na operu!"

 I tak sam i njega sprašila.

 A imala sam i jednog s kojim je sve bilo u redu. Imal je dobar posel, dobro je zgledal, bil je dobar u krevetu. Al taj je htel decu. " Pa kaj si ti poludel! Kakva deca! To urla po noći, sere u gaće, muze lovu, radi strije! Najdi si ti lepo nekakvu kvočku koju buš nasadil,nije ti to za mene!"
 I tak smo završili.

 Neznam, zbilja mi nije jasno! Kaj na ovom svetu više nema nekakvih normalnih muškaraca!?

Verujte mi da ćete dobiti sve što poželite. Samo ima jedan problem. Dobit ćete to kada prestanete želeti ili kada vam bude svejedno

... moja suština je napor. Sve što me strahovito mami,
mami me, jer je preda mnom.

Moj dom je moja zemlja, a ona je ne nebu.
Moj dom je, dakle, nebo. A ono je u svemiru.

Moj dom je, dakle, vasiona. A ona je u mojoj glavi.
Znači da nemam drugog zavičaja, sem sebe.....


 ''Vasiona možda i ne zna šta je život. Nema vremena.''

Nikad ja nista ne zaboravljam... samo guram secanja u sarenu kutijicu na levoj strani, u dzepu srca.... kad mi zafalis da je otvorim i udahnem svoj zivot ponovo... ♥

 

Ovo ZATO nema svoje ZAŠTO

Zato što mogu da umrem kad hoću,
al’ neću dok te ne zagrlim.
Zato što nikom ne bi bila ovoliko moja.
Zato što imam jastuk viška, tanjir viška,
višak dana, višak noći, a ni jedan život.
Zato što bez tebe ni u ništa ne verujem.

Zato što je bez tebe moje srce k’o kuća
(ne veliko, već prazno).
Zato što neću da ponavljam ono što odavno znaš.
Dobro, još jednom, al’ zapamti, jednom za uvek:
zato što te volim.

Vila tuznih ociju

 Sreo sam je danas…
 nju..nekad moju vilu tuznih ociju…
 sakrila je pogled iza pramenova kose…
 a ja sam osecao…po tonu njenih koraka…
 koliko me u njoj jos uvek ima…
 cinilo mi se da je htela zastati…mozda nesto reci…
 ali je samo neki grc bola…njenim licem preleteo…
 zaledio joj osmeh…i ona je produzila dalje…
 nije se okrenula…znam je….ne krece se ona nikada..
 znam i zasto..ja sam jos uvek njen bol…
 koji vec dugo na dusi nosi kao oziljak…koji ne zarasta…
 samo to predamnom ne pokazuje…
 rekla je jednom da sam ja njena kazna… i da je moram boleti…smejao sam se tada…a sada…
 sada sebe trujem krivicom zbog tuge u njenim ocima…
 nije prebolela…
 vidim to..po tisini koja medju nama gradi zidove…
 ona se povukla u svoju tamu…obnavljajuci rusevine unutar sebe…sama sebi i dzelat i sudija..
 bez molbe za pomilovanje..nosi svoj bol..kao teret sudbine…ponekad pozelim samo jos jednom…
 da njeno lice uzmem u svoje dlanove…
 da u njenim ocima pronadjem sebe…
 a znam da je to nemoguce…ta ogledala ja sam razbio…
 bolje da produzim dalje,,,da zaboravim…odem…
 ipak,samo sam hteo da joj kazem…
 oprosti sebi i kreni dalje moja vilo…
 zar je tvoja magija zaspala…skini te okove tuge i   poleti…
 nekome ko ce te znati voleti..
 onako kako ja nisam mogao…
 a samo Bog zna da sam zeleo..
 kasno….njeni su se koraci niz ulicu gubili…
 a meni se samom cinilo ….
 da negde u dubini sebe jos ih mogu cuti …
 kako bolom odzvanjaju…
 samo sam prosaptao…’’budi mi sretna… vilo tuznih ociju…

Kada bih mogla

Kada bih mogla,sklonila bih vas od svih kiša i oluja što vam šibaju ta predivna lica..
Kada bih mogla skupiti sve vaše suze u jednu maramicu i baciti daleko da ih se ne secate više...Kada bih mogla pomilovati obraz svakome od vas kada trebate nekoga da vam je blizu...Kada bih mogla zaustaviti vreme na tren i vratiti vas u zagrljaj onih koji više nema...Kada bih mogla poneti vaš križ umesto vas i olakšati bar malo taj teret koji vas guši....Sve bi to učinila i nikada se ne bi pitala jeli ispravno to što činim i hoću li moći izdržati a da ne pokleknem...Ne bi žalila ni jednog trenutka žrtvovati se za one koje volim i do kojih mi je stalo....Moj život vredi samo zato jer još uvek mogu voleti sve ljude i radovati se zajedno s njima kada su sretni..

 

Jedne noći

Jedne noći zamaglit će ti se pogled u nekoj
zadimljenoj birtiji. Čvrsto ćeš stisnuti čašu, ispijati
vino kao njene usne... Tražit ćeš pogledom sve one
što na nju liče. Prevrnut ćeš svaki kutak svog
sjećanja; davit ćeš se u sopstvenom negiranju i
ćutati. Njen lik ćeš naslutiti na dnu, nestvaran i tako dalek. Osjetit ćeš njen dah na svom ramenu, prste u
kosi i lagat ćeš da je zbog vina... Vino je krivo što
sad ne možeš da je dodirneš. Riječi su bile lažljive i
one su krive što ti sad tako prokleto nedostaje!!
Sve žene koje su te ljubile, njeno su ime šaputale i
one su krive. I jedna kiša koja je pala i probudila je. Krivo je nebo što je ćutalo, a znalo je... Kad jednom
ode, ništa je više neće vratiti! Stavit ćeš ruke u
džepove i prizvati neke davne kiše... Stajat ćeš
mokar u jednoj ulici koju si nekad volio i gledati u
njene prozore.Tišinom ćeš joj reći sve ono što se
nikad usudio nisi; sve tajne ćeš odati, sve laži priznati!
I tek tada ćeš znati da nisi izgubio nju. Izgubio si
sebe i sve ono što je ona u tebi probudila...