Vila tuznih ociju

 Sreo sam je danas…
 nju..nekad moju vilu tuznih ociju…
 sakrila je pogled iza pramenova kose…
 a ja sam osecao…po tonu njenih koraka…
 koliko me u njoj jos uvek ima…
 cinilo mi se da je htela zastati…mozda nesto reci…
 ali je samo neki grc bola…njenim licem preleteo…
 zaledio joj osmeh…i ona je produzila dalje…
 nije se okrenula…znam je….ne krece se ona nikada..
 znam i zasto..ja sam jos uvek njen bol…
 koji vec dugo na dusi nosi kao oziljak…koji ne zarasta…
 samo to predamnom ne pokazuje…
 rekla je jednom da sam ja njena kazna… i da je moram boleti…smejao sam se tada…a sada…
 sada sebe trujem krivicom zbog tuge u njenim ocima…
 nije prebolela…
 vidim to..po tisini koja medju nama gradi zidove…
 ona se povukla u svoju tamu…obnavljajuci rusevine unutar sebe…sama sebi i dzelat i sudija..
 bez molbe za pomilovanje..nosi svoj bol..kao teret sudbine…ponekad pozelim samo jos jednom…
 da njeno lice uzmem u svoje dlanove…
 da u njenim ocima pronadjem sebe…
 a znam da je to nemoguce…ta ogledala ja sam razbio…
 bolje da produzim dalje,,,da zaboravim…odem…
 ipak,samo sam hteo da joj kazem…
 oprosti sebi i kreni dalje moja vilo…
 zar je tvoja magija zaspala…skini te okove tuge i   poleti…
 nekome ko ce te znati voleti..
 onako kako ja nisam mogao…
 a samo Bog zna da sam zeleo..
 kasno….njeni su se koraci niz ulicu gubili…
 a meni se samom cinilo ….
 da negde u dubini sebe jos ih mogu cuti …
 kako bolom odzvanjaju…
 samo sam prosaptao…’’budi mi sretna… vilo tuznih ociju…