Dobrodošli u moj grad - ili bolje „naš grad“. Ne posedujem ništa. Ne posedujem auto. Ne posedujem kuću. Ne posedujem nikakve uređaje ili odeću...
Možda vam se čini neobično, ali ima smisla za nas u ovom gradu. Sve što ste smatrali proizvodom, sada je postalo usluga. Imamo pristup prevozu, smeštaju, hrani i svim stvarima koje su nam potrebne u svakodnevnom životu. Sve ove stvari jedna po jedna postale su besplatne, tako da na kraju nije imalo smisla da posedujemo mnogo.
Prva komunikacija postala je digitalizovana i besplatna za sve. Tada, kada je čista energija postala besplatna, stvari su počele da se kreću brzo. Prevoz je dramatično opao u ceni. Više nam nije bilo smisla da posedujemo automobile, jer smo u roku od nekoliko minuta mogli da zovemo vozilo bez vozača ili leteći automobil za duža putovanja. Počeli smo da se prevozimo mnogo organizovanije i koordiniranije kada je javni prevoz postao lakši, brži i pogodniji od automobila. Sada teško mogu da verujem da smo prihvatili zagušenja i gužve u saobraćaju, a da ne pominjemo zagađenje vazduha od motora sa unutrašnjim sagorevanjem. O čemu smo razmišljali?
Ponekad koristim svoj bicikl kad odem da vidim neke od svojih prijatelja. Uživam u vežbi i vožnji. Nekako duša dođe na putovanje. Smešno je kako se čini da neke stvari nikada ne gube uzbuđenje: hodanje, biciklizam, kuvanje, crtanje i uzgajanje biljaka. Ima sasvim smisla i podseća nas na to kako je naša kultura nastala uskim odnosom sa prirodom.
„Ekološki problemi izgledaju daleko“
U našem gradu ne plaćamo kiriju, jer neko drugi koristi naš besplatni prostor kad god nam nije potreban. Moja dnevna soba se koristi za poslovne sastanke kada nisam tamo.
Jednom za malo, odlučiću da kuvam za sebe. Lako je - potrebna kuhinjska oprema mi se isporučuje na vrata u roku od nekoliko minuta. Otkad je prevoz postao besplatan, prestali smo da sve te stvari trpamo u svoj dom. Zašto držati testeninu i šporet za krep ugurane u naše ormare? Možemo ih jednostavno naručiti kada nam zatrebaju.
Ovo je takođe olakšalo proboj kružne ekonomije. Kada se proizvodi pretvore u usluge, nikoga ne zanimaju stvari kratkog životnog veka.Sve je dizajnirano za trajnost, popravljivost i mogućnost recikliranja. Materijali brže teku u našoj ekonomiji i mogu se prilično lako transformisati u nove proizvode. Ekološki problemi izgledaju daleko, jer koristimo samo čistu energiju i čiste metode proizvodnje. Vazduh je čist, voda je čista i niko se ne bi usudio dodirnuti zaštićena područja prirode jer ona predstavljaju takvu vrednost za naše blagostanje. U gradovima imamo puno zelenila i biljaka i drveća svuda. Još uvek ne razumem zašto smo u prošlosti sva slobodna mesta u gradu ispunjavali betonom.
Šoping?...😳 Ne mogu se stvarno setiti šta je to. Za većinu nas je to pretvoreno u odabir stvari koje ćemo koristiti. Ponekad mi je ovo zabavno, a ponekad samo želim da algoritam to uradi umesto mene. Zna moj ukus bolje nego do sada.
Kada su inteligencija i roboti preuzeli toliko našeg posla, odjednom smo imali vremena da se dobro najedemo, naspavamo i provedemo vreme sa drugim ljudima. Koncept špice više nema smisla, jer posao koji radimo možemo obaviti u bilo kom trenutku. Ne znam stvarno da li bih to više nazvao radom. To je više kao vreme razmišljanja, vreme stvaranja i vreme razvoja.
„Oni žive različite vrste života van grada“
Jedno vreme je sve pretvoreno u zabavu i ljudi nisu želeli da se zamaraju teškim pitanjima. Tek u poslednjem trenutku smo saznali kako da koristimo sve ove nove tehnologije u bolje svrhe od pukog ubijanja vremena.
Moja najveća briga su svi ljudi koji ne žive u našem gradu. Oni koje smo izgubili na putu. Oni koji su odlučili da je to postalo previše, sva ova tehnologija. Oni koji su se osećali zastarelo i beskorisno kada su roboti i AI zauzimali velike delove naših poslova. Oni koji su se uznemirili zbog političkog sistema i okrenuli se protiv njega. Oni žive različite vrste života van grada. Neki su formirali male zajednice koje se samooskrbljuju. Drugi su jednostavno boravili u praznim i napuštenim kućama u malim selima iz 19. veka.
Jednom me iznervira činjenica da nemam stvarnu privatnost. Ne gde mogu da odem i da me ne registruju. Znam da je negde zabeleženo sve što radim, mislim i sanjam. Nadam se samo da to niko neće koristiti protiv mene.Sve u svemu, to je dobar život. Mnogo bolje od puta kojim smo išli, gde je postalo toliko jasno da nismo mogli da nastavimo sa istim modelom rasta. Događale su nam se sve te strašne stvari: bolesti životnog stila, klimatske promene, izbeglička kriza, degradacija životne sredine, potpuno zagušeni gradovi, zagađenje vode, zagađenje vazduha, socijalni nemiri i nezaposlenost. Izgubili smo previše ljudi pre nego što smo shvatili da možemo drugačije
