Jednog dana

...Razapeta izmedju zelje i prokletstva,izmedju snova i stvarnosti...koracam polako,trazeci nestvarno...verujuci u nemoguce...gubim neke bitke na samom pocetku....i uporno vodim ratove sa onim delom sebe koji te cuva u najlepsoj uspomeni...bojim te veselim tonovima,ulepsavam i sklanjam u svetle odaje duse...a sebe zatvaram u lavirinte krivice bez izlaza...neke reci je bolje da nisu nikad izrecene,da ih nikada nisi preko usana prevalio...sebe si opravdao,nekoga zastitio,mene ponizio,okrivio...tako je najbolje,rekao si...prihvatila sam naizgled mirno i saglasila se sa tim grizuci srce svoje do krvi...video si,da glas mi nije ni zadrhtao i rekoh samo cuvaj se! A,od tog trena ja vise nisam ista...lazni smesak je na usnama,sjaj u pogledu koji ledi krv u zilama...trazim dovoljno dobru masku za danasnji dan...i za one buduce...jer,trebace mi da sakrijem oci,ogledala moje duse,da ne odaju ni tebi ni drugima koliko me boli zivot s tobom,a bez tebe...umirem...Znam doci ces opet sa izvinjenjem na usnama,a ja luda cu da poverujem opet...i sve ispocetka....zavaravanje...bol...neizvesnost...Ali nadam se....jednog dana...odbit cu te.....preboleti...do tad..........