Pajac

Ta sklonost ludilu me baca u očaj
 o da, ta sklonost, to ludilo, taj očaj
 i ne, nije još kraj
 to još nije izrekao kralj
 s vrhova kula svog prividnog mira
 ja se još uvek smejem na sve to
 dok dvorska mi luda u grudima svira
 i žonglira sa mnom ko da sam pero

 Ne želim više te zaludne bitke
 i ja bih u rat koji ima smisla
 a ne tek žrtve i retke užitke
 sa ljudima koji su stvoreni od zla
 taj lik pajaca napamet znam
 samo se boja lažnog osmeha topi
 i šarene tragove za sobom ostavljam
 gubeći se u priči o lažnoj lepoti

 A onda zbogom i nema više
 taj luda i pajac više ne postoji
 ko zna da li još uopse diše
 i ko mu sad jadnu sudbinu kroji
 ma kog je i briga, kom je i stalo
 tek još jedan u nizu zabavljača
 kom se moglo nasmejati bar malo
 a sve na račun njegova plača

 I nema smisla sad tražiti razlog
 da baš sam kriv zbog tog i tog
 već samo kako iz svega izaći
 kako bar jedan pravi put naći
 pa makar to bio i put za nigde
 zadnja predstava za naivne i gladne
 i naklon za kraj, ako se još stigne
 prije no što zavesa padne...