Već dugo stojim na istom mestu,čini mi se kao da je prošlo već pola mog života,
stojim, izvirujem, čekam,
uvek nekog, uvek nešto...
Ponestalo mi je volje, želje, hrabrosti, na izmaku sam snage...
Postala sam umorna..
Samo je u meni još ostao strah,
strah koji mi se uvukao pod kosti i nagriza mi dušu,
koji je prisvojio moje misli, moje želje,
moje htenje, moje "ja"...
Ostavio me golu i od čekanja napravio pakao,
u ruke mi utrpao plakat s natpisom: ,,ČEKAM TE, A TI SIGURNO NEĆEŠ DOĆI"
Zasto tako teske misli? Zivot je poklon I tako ga treba shvatiti. Ja nekog savetujem, a nista bolji nisam. No vredi se boriti, i izboriti za kvalitetniji zivot. Tesko jeste, znam, ali vredi pokusati. Toliko je usamljenih ljudi na ovom svetu, i dodje trenutak kada se srodne duse nadju.
ОдговориИзбриши