Znam, mora biti da je tako: nikad se nismo sreli nas dvoje, mada se trazimo podjednako zbog sreće njene i sreće moje. Pijana kisa siba i mlati, vrbama vetar cupa kosu. Kuda ću? U koji grad da svratim? Dan je niz mutna polja prosut, vucaram svetom dva prazna oka zurim u lica prolaznika. Koga da pitam, gladan i mokar, zašto se nismo sreli nikad? Il je već bilo? Trebao korak? Možda je sasvim do mene dosla. Al' ja, u krcmu svratio gorak, a ona ne znajuci- prošla. Ne znam.
Ceo svet smo obisli u zudnji ludoj podjednakoj, a za korak se mimoisli. Da, mora da je tako.....
Нема коментара:
Постави коментар
Ovaj obrazac služi za slanje komentara i poruka ako Vam je potreban neki vid kontakta sa korisnicima.