Ovo ZATO nema svoje ZAŠTO

Zato što mogu da umrem kad hoću,
al’ neću dok te ne zagrlim.
Zato što nikom ne bi bila ovoliko moja.
Zato što imam jastuk viška, tanjir viška,
višak dana, višak noći, a ni jedan život.
Zato što bez tebe ni u ništa ne verujem.

Zato što je bez tebe moje srce k’o kuća
(ne veliko, već prazno).
Zato što neću da ponavljam ono što odavno znaš.
Dobro, još jednom, al’ zapamti, jednom za uvek:
zato što te volim.

ČINI MI SE

Treba mi neko da sa mnom živi u kutiji,
neko ko nije niko,
neko ko pali insens,
zatim čisti svakodnevnu pozornicu
(ali ne veruje u rituale),
neko ko udiše vazduh i zatim ga
drži u plućima... u stvari,
NE TREBA MI NIKO
Međutim,
treba mi neko ko sriče azbuku...
neko neporušen godinama,
neko izbrušenog stila, koketno biće
sa svilenim maramama,
neko odeven u crno a lagodan
u svojoj koži,
neko ko voli da putuje sam po svetu,
u stvari...
NIKO MI NE TREBA
Treba mi neko ko voli decu
(ali nije pedofil),
neko ko pravi umetnost,
ali za nju - nema uvek vremena...
neko ko se budi posle podne i pali džoint,
ko roni na dubinu od 1 000 metara
i tu ajkuli glanca zube,
ali ko ni mrava zgazio ne bi,
treba mi neko ko poznaje bolnice,
ko pravi stolice, ko tuca anđele,
ko sa đavolom tikve sadi, u stvari,
NE TREBA MI NIKO
Treba mi neko ko je pročitao
aleksandrijsku biblioteku,
spasio je od požara
i instalirao u svoj kompjuterski program,
neko ko se rodio u Aleksandriji, Madagaskaru,
Tunisu, u Aino plemenu
u Japanu, u Beogradu u Teheranu U Njujorku
u Rimu u Kazablanki,
neko od svetle misli i sjajna oka,
neko ko počinje pokret u istoriji
ili ga završava, u stvari,
NE TREBA MI NIKO
Treba mi neko nežan kao meko
praskozorje, tvrd kao stena Gibraltar,
razuzdan i veseo, težak i glomazan kao ormar,
neko ko jede slatko od ruže, rahat-lokum
ko me pred zoru sastavlja
i rastavlja kao sat,
neko ko hoda kao mačka i otvara
žute zenice u ponoć,
neko ko ne kaže ništa
čak ko ne postoji, u stvari i zaista,
NIKO MI NE TREBA
Treba mi kamikaza uzdignutih krila,
neko ko poklanja cvet,
ko ne mrzi svet
i ko se smeje smrti u lice...
Neko ko plače usred autobusa...
na sredini koncerta
na polovini razgovora i dok seče luk,
Treba mi neko koga nisam srela,
zavela, ponela, omela, obezglavila,
navela, zanela, ranila...
Treba mi neko ko laje na mesec – u stvari,
NE TREBA MI NIKO
Treba mi neko ko pravi muziku,
ko pravi sranja, ko donosi odluke,
neko ko kopa u rudniku, ko radi u banci,
ko čisti slivnik, spava na kiši,
ko glanca kavez u zoološkom vrtu,
neko ko guta asid, predaje etiku,
pegla veš, razmišlja o sutonu,
pronalazi vakcinu protiv SIDE, dosade,
neko ko je završio sa meditacijom
i izašao iz neuroze,
neko iz pećine, iz loše porodice,
neki prosjak koji voli da se smeje,
princ koji krade vazduh iz nozdrve,
orgazam iz pete, koji trebi vaške iz kose,
knjige iz biblioteke,
ko snima film o beskrajnim oblacima
i napuklim ogledalima, ikona mudrosti
i ludosti, znanja i neznanja,
u stvari
NE TREBA MI NIKO
kome mnogo trebam...
Treba mi neko ko čisti cipele,
seče nokte, slaže posuđe,
posmatra planete, voli nauku,
ima svoje mišljenje, ne gaji predrasude,
ko nema kičmu ali ima auru na mestu
gde hoda uspravno... u stvari,
NE TREBA MI NIKO
Treba mi neko ko razmišlja u bojama,
ko oseća prstima i ko sanja budan,
treba mi neko vešt,
a nesiguran poput akrobate,
učitelj džiu-džica na električnoj stolici
punoj vate,
magnetna plazma u bolnici,
krvno zrnce u plaštu sena,
perverzna princeza na zrnu graška,
ulični diler sa dosta praška,
pustinjski vetar bez jednog daška,
u stvari... u stvari,
NIKO MI NE TREBA...
niko baš toliko, toliko
toliko
kao
Ti... 

 autorka Nina Živančević

Snovi su andjeli lazi..

Kad prestaje detinjstvo?
Možda kad prvi put poljubiš. Ili kad dobiješ poziv za regrutaciju? Kad zaradiš prvu kintu, prvi put se ušikaš, kad pocneš da se briješ? Đavo ce ga znati...
Jednom je Ćale pokušao da mi objasni šta je mašta...
Sedeli smo u čamcu, nasred Dunava, u onim starim, krutim kišnim kabanicama, riba nije htela ni da pipne i ja sam, dosadujući se, postavljao milion najgorih mogućih pitanja.
Bilo mi je sedam-osam godina, i mogao je da mi odgovara i sasvim jednostavno, ali za mog starog se može stvarno reći svašta, samo ne i to da je bio jednostavan...
Neke njegove primere shvatio sam tek pod stare dane, neke nisam još, i izgleda da i necu, ali priču o jednom narocitom Ćupu zapamtio sam zauvek.
Ili sam je se možda tek sad setio? Nema veze...
Ćale mi je, uglavnom, ispričao da na svetu postoje samo istina i laž. Stvarnost i snovi, još bolje. Istina je stvarnost i tu nema šta da se priča, a laž su snovi...
Tu mi, verovatno, nešto nije bilo jasno, jer se sećam da mi je objašnjavao da su snovi samo male laži, a ne nešto drugo. Male, leteće, najlepše laži. Snovi su andeli laži...
Oni koji odaberu samo istinu, ili samo snove, znaju da od toga sreće nema. Dve osnovne životne kemikalije zato se uvek mešaju, ali to je vec crna magija, i kap jednog u drugom često je premalo, a dve kapi često su previše. Malo ko nalazi meru, ali svi pokušavaju i to je najvažnije.
A posebni, čarobni i nevidljivi ćup u kom se mućkaju istine i laži, stvarnost i snovi, naziva se ponekad i Mašta.
U tom Ćupu je štos...

Kad ono prestaje detinjstvo?
Kad ti neko prvi put na ulici kaže "Vi"? Kad zaplešeš na maturskom balu, kad položiš vozački, kad kupiš prvi kurton u apoteci? Ne zna se tačno...
Ja mislim da prestane, kad ostaneš bez Ćupa. Kad dozvoliš da ti ga uzmu, ili ga, ne znajuci da ga koristiš, sam razbiješ...

Eh, da mi je bar jos jednom
 da ti cuvam sne i oci umorne ....

POKUŠAVAM

 Pokušavam ,
 da nagovorim zvezde,
 da noćas,
 u tvoju sobu zavire,
 da otvore tvoj prozor,
 da tvoje snove,
 u visine vinu...

 Pokušavam,
 noćni povetarac,
 da namamim,
 u tvoje odaje,
 u tvoje snove,
 da nežno razgrne zavese,
 da ugledam,
 najlepše moje...

 Pokušavam,
 mesec da okrenem,
 da sija prema tebi,
 da tvoje lice obasja,
 tvoju postelju osvetli,
 i moje želje ispuni...

 Pokušavam,
 i senke u tvojoj sobi,
 da urazumim,
 i tebe da probudim,
 nežnim šapatom,
 usne na usne,
 da stavim...

 Pokušavam,
 Da budem,
 tvoja noć,
 tvoj san,
 da budem,
 tvoja misao...
 Svaki dan...

...Nezdravo, neshvatljivo, potpuno, nezamislivo, nemoguće, nenormalno,
ludo, čarobno, čudno, krajnje, neodoljivo, famozno, iskreno si predivno prekrasna !!!

....tako nekako počinje udvaranje na drustvenim mrezama.............

..... žalosno je što ga neki prihvate i imponuje im .......

Čini mi se da sam te morao voljeti

Čini mi se da sam te morao voljeti na bezbroj načina, bezbroj puta, U životu nakon života, u dobu nakon doba, zauvijek. Moje opčinjeno srce je napravilo i iznova stvorilo ogrlicu pjesama Primi je kao dar i nosi oko vrata na svoje različite načine U životu nakon života, u dobu nakon doba, zauvijek.

Kada god čujem stare priče o ljubavi, to je stoljećima star bol, Ta stara priča o razdvojenosti ili zajedničkom životu, Kao što uvijek gledam iznova u prošlost, na kraju uvijek ti iskrsneš Prekrivač sjaja polarne zvijezde koja isijava kroz tamu vremena: Postaješ simbol onoga što se pamti zauvijek.

Ti i ja plutamo na ovom mlazu koji dolazi iz izvora Srca vremena ljubavi jednog prema drugom. Igrali smo uz milijun drugih ljubavnika, dijeleći istu Stidljivu dragost zbog sastanka, iste potresne suze rastanka - Stara ljubav, ali u obliku koji se rađa i rađa uvijek iznova.

Danas je ta sila pred tvojim nogama, pronašavši svoj kraj u tebi, Ljubav čovjeka svih vremena, prošlosti i vječnosti: Univerzalna sreća, univerzalna tuga, univerzalni život. Sjećanja na sve ljubavi spajaju se sa ovom našom ljubavlju - I pjesme svih pjesnika, prošlosti i vječnosti.

R.Tagore

Ako ti zatreba neko

Jednog dana ako pozelis da zaplaces,pozovi me,ne mogu ti obecati da cu te nasmejati,ali mogu plakati sa tobom! Jednog dana ako pozelis da pobegnes, nemoj se plasiti da me pozoves...ja ne mogu ti obecati da cu te nagovoriti da ostanes,ali mogu i ja da pobegnem sa tobom! Isto tako jednog dana ako pozelis da ne cujes nikoga,pozovi me! Obecavam bicu tiha…kao nikada... Ali...ako jednog dana me pozoves,a ja ti ne odgovorim... dodji brzo! Mozda ti trebas meni!

Veceras

Veceras ti necu reci nista,cutacu...neka ti tisina prenese sva moja osecanja,,sve moje nikad izgovorene reci...veceras te nece biti u pesmama,veceras ces biti moja tiha patnja,a ja tvoja beskrajna slutnja...

Vila tuznih ociju

 Sreo sam je danas…
 nju..nekad moju vilu tuznih ociju…
 sakrila je pogled iza pramenova kose…
 a ja sam osecao…po tonu njenih koraka…
 koliko me u njoj jos uvek ima…
 cinilo mi se da je htela zastati…mozda nesto reci…
 ali je samo neki grc bola…njenim licem preleteo…
 zaledio joj osmeh…i ona je produzila dalje…
 nije se okrenula…znam je….ne krece se ona nikada..
 znam i zasto..ja sam jos uvek njen bol…
 koji vec dugo na dusi nosi kao oziljak…koji ne zarasta…
 samo to predamnom ne pokazuje…
 rekla je jednom da sam ja njena kazna… i da je moram boleti…smejao sam se tada…a sada…
 sada sebe trujem krivicom zbog tuge u njenim ocima…
 nije prebolela…
 vidim to..po tisini koja medju nama gradi zidove…
 ona se povukla u svoju tamu…obnavljajuci rusevine unutar sebe…sama sebi i dzelat i sudija..
 bez molbe za pomilovanje..nosi svoj bol..kao teret sudbine…ponekad pozelim samo jos jednom…
 da njeno lice uzmem u svoje dlanove…
 da u njenim ocima pronadjem sebe…
 a znam da je to nemoguce…ta ogledala ja sam razbio…
 bolje da produzim dalje,,,da zaboravim…odem…
 ipak,samo sam hteo da joj kazem…
 oprosti sebi i kreni dalje moja vilo…
 zar je tvoja magija zaspala…skini te okove tuge i   poleti…
 nekome ko ce te znati voleti..
 onako kako ja nisam mogao…
 a samo Bog zna da sam zeleo..
 kasno….njeni su se koraci niz ulicu gubili…
 a meni se samom cinilo ….
 da negde u dubini sebe jos ih mogu cuti …
 kako bolom odzvanjaju…
 samo sam prosaptao…’’budi mi sretna… vilo tuznih ociju…

Kada bih mogla

Kada bih mogla,sklonila bih vas od svih kiša i oluja što vam šibaju ta predivna lica..
Kada bih mogla skupiti sve vaše suze u jednu maramicu i baciti daleko da ih se ne secate više...Kada bih mogla pomilovati obraz svakome od vas kada trebate nekoga da vam je blizu...Kada bih mogla zaustaviti vreme na tren i vratiti vas u zagrljaj onih koji više nema...Kada bih mogla poneti vaš križ umesto vas i olakšati bar malo taj teret koji vas guši....Sve bi to učinila i nikada se ne bi pitala jeli ispravno to što činim i hoću li moći izdržati a da ne pokleknem...Ne bi žalila ni jednog trenutka žrtvovati se za one koje volim i do kojih mi je stalo....Moj život vredi samo zato jer još uvek mogu voleti sve ljude i radovati se zajedno s njima kada su sretni..

 

Jedne noći

Jedne noći zamaglit će ti se pogled u nekoj
zadimljenoj birtiji. Čvrsto ćeš stisnuti čašu, ispijati
vino kao njene usne... Tražit ćeš pogledom sve one
što na nju liče. Prevrnut ćeš svaki kutak svog
sjećanja; davit ćeš se u sopstvenom negiranju i
ćutati. Njen lik ćeš naslutiti na dnu, nestvaran i tako dalek. Osjetit ćeš njen dah na svom ramenu, prste u
kosi i lagat ćeš da je zbog vina... Vino je krivo što
sad ne možeš da je dodirneš. Riječi su bile lažljive i
one su krive što ti sad tako prokleto nedostaje!!
Sve žene koje su te ljubile, njeno su ime šaputale i
one su krive. I jedna kiša koja je pala i probudila je. Krivo je nebo što je ćutalo, a znalo je... Kad jednom
ode, ništa je više neće vratiti! Stavit ćeš ruke u
džepove i prizvati neke davne kiše... Stajat ćeš
mokar u jednoj ulici koju si nekad volio i gledati u
njene prozore.Tišinom ćeš joj reći sve ono što se
nikad usudio nisi; sve tajne ćeš odati, sve laži priznati!
I tek tada ćeš znati da nisi izgubio nju. Izgubio si
sebe i sve ono što je ona u tebi probudila...