Mislim na tebe

Zamisljam po nekada kako imamo kucu na jezeru i kako starimo zajedno..
i svadjamo se i smejemo se i pijemo vino na tremu..skroz romanticno, zar ne..?
zaboravili bi na svet a i svet bi zaboravio na nas..a mi bi i pored toga uvek imali jedno drugo..
i zato ,sada, dok mislim na tebe...pitam se..dolazim li ti u snove a preko dana u secanja..
ispunjavam li tvoje vreme, onako kako ti ispunjavas moje..i ovu moju dusu sacinjenu od ljubavi...
nenarusene vremenom..neopterecene trajanjem

Ceznem da ti kazem da te volim

Ceznem da ti kazem da te volim ....ali plasim se da cu izgubiti ono najsvetije sto imam ..a to je tvoje prijateljstvo...Nocima sanjam te i muce me osecanja prema tebi...Nemam hrabrosti da si moja radost,da mi sacinjavas mladost i cinis me srecnom...Posmatram te i pozelim da vrisnem snazno i da celom svetu kazem da te neizmerno volim,ali bojim se da bi mi se smejao...Neznam da li i ti mene volis i da li bi mi uzvratio ljubav koju cuvam samo za tebe...u trenutku sve bih ti rekla al me muci crv sumnje da ce moja bol tvojim odbijanjem postati jos veca...Bojim se da te ne izneverim i nerazocaram...Nedostaje mi hrabrosti jer me plasi pomisao da cu biti duboko povredjena. Zato svoja osecanja iznosim na ovo parce lista i svoj bol i tugu cuvam samo za sebe...Mozda jednog dana kada prodju godine i skupim hrabrosti mozda ti sve i kazem...do tada cu uvek ceznuti da ti kazem volim te...al mozda tad vec bude kasno....Ceznem...da sednem pored tebe i da te posmatram...mogla bih tako danima i satima...al plasim se da ne bih izdrzao...Mislim da ce ova moja ljubav prema tebi trajati bar onoliko koliko traje ovaj moj tuzni zivot...a mozda i duze...Volela bih da ti kazem koliko te volim,koliko mi znacis...Cujes li? Oslusni samo malo,molim te...Cujes li koliko negde daleko jedno srce kuca i zove te...Ceznem da ti kazem sta jos osecam,ceznem da me samo jednom poslusas,zar trazim previse? Zelim da placem,a suze mi na lice ne naviru...Onda pozelim da se smejem,a osmeh nije cuo za mene...Pozelim da patim,ali ne mogu jer je to nesto sto sada osecam...Pozelim zivot,ali ti nisi tu....a moj zivot si ti...I tako zelim jednu zelju za drugom,sve dok ne shvatim da si svaka moja zelja,moj bol,moj osmeh,moja patnja,moja suza..

Trust Rating

87%

kapimudrosti.blogspot.com

Izmedju jave i sna

Tu sam negde između jave i sna. Lebdim.. Nema me..
Ne želim da me budite, ne želim da vas vidim, tako smrknute, negativne.
Lepo mi je ovako.. Živim svoj san.. Tu negde... Daleko od vaših očiju, ali dovoljno blizu da me vaši zvuci probude..
Oh pustite me, molim vas... Lepo mi je u mom deliću svemira.. Tu je sve, tu su svi...
Ljubav, ogromne kolicine ljubavi.. Vera, jaka vera..
Ne govorite, ne kvarite.. Ne čujem vas..
Dođi, zatvori oči, poleti... Puštam te u svoj svemir, samo ne skidaj osmeh. Osmeh, to je ključ koji otvara vrata... Veruj, veruj, samo veruj. Daj mi ruku, letimo zajedno..

Prihvati me onakvu kakva jesam

Ako ja ne želim ono što ti želiš, ne trudi se, molim te, da mi dokažeš da je ono što ja želim pogrešno;
 ili, ako ne verujem ono što ti veruješ, zastani malo pre nego što počneš da me ubeđuješ;
 ili, ako osećanja pokazujem jače, odnosno slabije od tebe u istim situacijama, dopusti mi da to ipak učinim onako kako mi odgovara;
 ili, ako nešto radim na način koji se razlikuje od načina kako ti radiš to isto, dozvoli mi.
 Ne zahtevam od tebe da me potpuno razumeš, bar ne sada; to ću, možda, tražiti tek kad osetim da od mene hoćeš načiniti kopiju sebe....
 Možda sam tvoj bračni drug, možda radni kolega, tvoj roditelj, ili jednostavno, prijatelj.. I dok ostvarujem svoje želje, pokazujem svoja osećanja ili izražavam veru, ti otvori svoje srce i dopusti da u njega uđe i razvija se saznanje da nije sve pogrešno što je različito od tvoga. Prihvati me onakvu kakva jesam - to je prvi korak koji možeš učiniti ako hoćeš da me razumeš...
 Jednog dana, ako me ikada stvarno shvatiš, videćeš da u tome kakva sam postoji mnogo lepog. I tada ćeš, nadam se, osetiti snažnu potrebu: ne da me menjaš da bih bila kao ti, nego da me ceniš, priznaješ, podržavaš i voliš......

 c m o k :)

Ljubav, ljubav, ljubav i samo ljubav....

Naš hladni svet treba topline. Ljudi čeznu za rečju punom razumevanja. Čekaju na radosno lice, gladni su nežnosti. Obuci dobrotu, ne daj nikome da stoji u hladnoći. Budi blagoslov za one koji trpe, koji u svojoj ostavljenosti traže bližnjega, pažljivu ruku, suosjećajno srce. Volite se i poštujte ljudi, bez obzira kojoj veri ili naciji pripadate. Sa svakim dobrim čovekom koji prolazi svetom izlazi sunce. Puno pozitivne energije, ljubavi i zdravlja želim svima koji čitaju ovo što ja pišem. Jednostavno živeti, ne hteti sve imati, ne biti zavidan, ne kukati i jadikovati, zajedno se smejati, prijateljski se drugome obraćati, biti tu kad neko zatreba. I ne zato jer moraš, nego zato jer imaš volje i ljubavi za to, jer si čovek. Ljubav, ljubav, ljubav i samo ljubav....

Ako ti zatreba neko

Jednog dana ako pozelis da zaplaces,pozovi me,ne mogu ti obecati da cu te nasmejati,ali mogu plakati sa tobom! Jednog dana ako pozelis da pobegnes, nemoj se plasiti da me pozoves...ja ne mogu ti obecati da cu te nagovoriti da ostanes,ali mogu i ja da pobegnem sa tobom! Isto tako jednog dana ako pozelis da ne cujes nikoga,pozovi me! Obecavam bicu tiha…kao nikada... Ali...ako jednog dana me pozoves,a ja ti ne odgovorim... dodji brzo! Mozda ti trebas meni!

Veceras

Veceras ti necu reci nista,cutacu...neka ti tisina prenese sva moja osecanja,,sve moje nikad izgovorene reci...veceras te nece biti u pesmama,veceras ces biti moja tiha patnja,a ja tvoja beskrajna slutnja...

Okovi...

Tesko je biti okovan

u moju vrstu slobode.

Lako mi je s nemirom,

ne mogu da umirim mir.

Al ipak uz mene se moze,

mada je neobicno..

Slobodna kao ptica

Ponekad mi se čini da me niko ne razume. Zato se sve češće povlačim u tišinu svoje sobe. Naslonim glavu na mekani, beli jastuk i zaklopim oči. I razmišljam što bih činila da imam krila. Odletela bih daleko od tuge i nepravde.

 Obuzima me smirenost. I već putujem u nebeske visine. Tek sam mala poput zrna peska na dalekoj obali, ali rastem, rastem. Moje ruke postaju velike poput jedra starog drvenog jedrenjaka. Moja kosa je zavesa od baršuna, a oči moje dva prozora u kojima tinja sveća. Negde sam u nepoznatom. Nalazim se u nepoznatoj sredini. Nema više ljudi. Samo oblaci, veliki kao ogromni beli jastuci. Mekani su kao svilenkaste jastučnice. Rastem, rastem i širim se. Ja sam ptica nebeska, slobodna, velika. Vladarica sam i neba i zemlje, i vode i vatre. Ja rastem i širim svoja krila. Već letim iznad grada, već sam nad pučinom morskom. Slobodna, slobodna, oslobođena sam okova ljudske gluposti, nametnutih zakona, nepravde, zla, mržnje, obaveza, oslobođena sam od svih onih koji me ne primećuju.

 Moja krila šuškaju poput bakine svile, i velika sam poput planine. Uzimam kist i na nebu oslikavam dugu. Nasmejavam ljude, širim toplinu i radost, ispravljam zlo. Želim gledati sretne ljude. Želim gledati mir, ljubav, sreću, pravdu. Želim videti drugačiji svet. Moj dom je nebo, moj dom je svemir. Zovem se Tišina. Zovem se Toplina. Zovem se Sloboda.....

Beskraj

Ja sam od onih koji veruju da je sve veliko sadržano u malom. Dete je malo, ali nosi u sebi čoveka; mozak je malen ali skriva misao; oko je samo tačka, ali obuhvata beskraj. 

Ja sam

Ja sam neko ko se svima svidja, ali niko da me zavoli. Neko ko uvek priča, ali uvek ostaje nedorečen. Neko ko ima puno odeće, a nikad nema šta da obuče. Neko ko uvek veruje i uvek se zezne. Neko ko očekuje previše, a dobije ništa. Neko ko je svestan sebe, a uvek uporno zaboravlja koliko vredi...~ ~

Nekad ne znaš kad imaš - šta imaš, ni to da l' si pošla ili stala, da sam barem tako nešto znala, ti bi bio zadnje što bih dala...

Pismo

Jutros mi je u sanduce neko posejao pismo. Lici na pravo pismo, al ipak fali mu i markica i koji pecat. Nije cak ni zalepljeno. Naslovljeno na moje ime i prezime. I nista vise. Bela, malena koverta. Osvrnula sam se oko sebe, nema nikoga, ni lift se ne cuje. Drveno sanduce, koverat i ja. Otvarala sam to polako, jer sam se osecala zbunjeno i iznenadjeno......
U koverti zguzvan papir velicine mog dlana . Precizno iscepan u pravougaonik obliku. Na njemu cuci jedna jedina recenica: Ostaj nedostizna, nema i daleka, jer je san o sreci vise nego sreca
Otkud u mom sanducetu tako dobra zelja: Ostaj nedostizna... ? :)I ko to zna da mi je Ducic nekad grejao srce? Kad bih samo znala ko mi je jutros zahuktao dusu i ugrejao samopouzdanje, castila bih ga prijateljskom setnjom i toplom cokoladom u obliznjem kafeu. Bila bi to solja tinejdzerskog razgovora sa ukusom stidljivih pogleda.
Pametnome dosta.

Najvažnije stvari je najteže reci

______/)______./¯"""/')
¯¯¯¯¯¯¯¯\)¯¯¯¯'\_„„„„\)""Najvažnije stvari je najteže reci. To su stvari kojih se sramimo jer ih
 reci umanjuju - kad ih izgovorimo, stvari koje su se cinile
 neogranicenima dok su bile u našoj glavi stisnu se na obicnu, životnu
 velicinu. Ali, ima tu jos nešto, zar ne? Najvažnije stvari su preblizu
 mestu gde je zakopano naše tajno srce, kao putokazi prema blagu koje
 bi neprijatelji rado ukrali. I dogodi se da s naporom otkrijemo neku tajnu, a da nas ljudi cudno gledaju ne shvatajuci što smo uopšte rekli ni zašto smo mislili da je tako važno da smo bili na rubu suza dok smo govorili. Mislim da je to najgore. Kad tajna ostane zakljucana ne zato što nije ispricana, nego zato što je niko nije razumeo.."

Jedan je dom

Večeras širom otvaram vrata svoje duše, na spratu detinjstva i ulogorenih snova. Puštam unutra pahulje što se prosipaju ispred svetiljke, niču iz nekih paperjastih oblaka što noćas dremaju nad mojim selom. Volim sneg.... budi u meni onu bezbrižnu, nasmejanu devojčicu koja je s prvim belim pokrivačem skidala čizme sa plakara i jurila napolje. Vraćala se kasno, crvenih obraza i smrznutih prstića. Ali vraćala se uvek radosna, vukući za sobom sanke. Pahulje sa sobom donose ruke pune uspomena, zapakovane u poklone sa mašnom  poznatih mirisa. 
  Prve pahuljice koje padnu donesu zastarela sećanja, puna osmeha i topline. Dolutaju do mene u čizmama većim od mojih što ostavljaju tragove po dvorištu. Targove urezane u svaki sneg. Kada već pomislim da su se umorile od lutanja, one se onako male, bele i vragolaste uvuku ispod jednih vrata koja uvek ostavim zatvorena. Tad izmame i po koji uzdah, neku tešku setu i dalek pogled. Na snegu se sve jasnije vidi... Ali i taj uzdah prođe, nestane u kovitlacu belih grudvica. Ostaje pogled uperen u uličnu svetiljku, sa prozora iscrtanog prstima. Ostaju i sanke, negde u mraku iza kuće. Više ih niko ne vuče po putu. I nema ni "bunkera", ni dece više na ulici. Deca neće više da budu deca, ne umeju.... Nema ni mog osmeha s početka ove priče. Ne bih ja bila ja kad je ne bih završila slovima malo težih sećanja.

Jin i Jan

Učeći od pametnih ljudi o životu i poslu čula sam dosta o moći podsvesti i varljivosti svesti. I mnogi, veoma uspešni čak, govorili su da ne treba da govorim reči koje počinju sa “NE”.

Na taj način, kažu, deluješ negativno na svoju podsvest a time i sam postaješ negativan i uskraćuješ sebe za čitav svet mogućnosti koje zbog negativnog stava nećeš primetiti. I dugo sam priznajem verovala u to. Kao dete koje opčinjeno mudrošću roditelja slepo veruje. Još kad vidi da ono čemu ga uče zaista i deluje.

Međutim, čemu onda služi reč NE? Ako je toliko negativna, loša? Zašto postoji? Kakav bi svet bio bez reči koje počinju sa “ne”? Lepši? Pametniji? Moguće… Sasvim je moguće da je to tačno, ali verujem da bi bio i užasno dosadan, užasno predvidiv, užasno sterilan i konačno lišen čitave jedne galerije univerzuma i jedne lepote…

NEverovatne lepote, NEobičnih predela, NEzaustavljivog duha, NEočekivanih prilika, NEzamenljivih prijatelja, NEzaboravljenih trenutaka, NEžnih sećanja, NEiskusnih koraka, NEsigurnih drhtaja srca, NEizrečenih misli, NEdoživljenih snova, NEmogućih misija… NE, NE, NE, ne odustajte od reči NE jer ona čini nas ljude ljudima. NEmojte biti robovi doktrina i iluzija, jer, ponekad umeti reći “NE” čini Vas Čovekom. Ni manje hrabrim ni manje pametnim, ni manje pobednikom. Ne je “Da” u ogledalu, kao Jin i Jan, samo zajedno čine celinu. Samo zajedno i u ravnoteži čine život Životom.

Digni glavu sreco

Digni glavu sreco, znas li koliko vredis? Snagu nosis u sebi, a to nikada ne bledi. Ne brini se nista, sve ce doci na svoje, oni sto te danas gaze, sutra te se boje...

Volim idole.

Volim idole. Volim kada imam kome da se divim. Kako zivot prolazi, sve ih je manje i sve cesce cujem da ja postajem nekome idol.

Dobro sam.

Dobro sam. Falis mi samo ponekad,najcesce pred spavanje. Malo razmisljam o svemu sto je bilo,malo zamisljam sto je moglo biti,a ujutro......
 Ma ujutro to vise nije vazno. Osmeh mi izmame sitnice. Sretna sam ja,samo tebe nemam,ostalo je sve tu, nemam se ja za sta zaliti,dobro sam....

 

Noću

Noću me najviše zagrle prošlost i uspomene…
 Uz kapljice muzike, što na sve me seća…
 Prigrlim samoću, drhtimo skupa i tražim reči da prenesem osećaje…
 I onda tako, opet stignem do njega… očiju… i imena…
 Volim da se sakrijem u njegovom imenu…
 Osetim se kao cvet lavande skriven u ukrasnom kavezu prekrivenom najfinijom svilom…
 Jačina njegovog imena me čuva, šapuće mi tiho najsuptilnije utehe, mazi me u snovima i teši kada njega sanjam…
 Zarobim se tamo gde se sreću java i san, tamo gde ga nepodnošljivo volim…
 Tamo gde se sećam šta sam sanjala a ne mogu to da pretvorim u stvarnost…
 I onda zažmurim…
 Tiho izgovorim to ime i nateram se da svako slovo urežem duboko u pore na licu…
 Dodiruje me nežno i pokušava da dopre do svega onoga što on ne želi…
 I rastužim se onda…
 Sklupčam se u nekom ćošku svih svojih pisanja, svih svojih šaputanja i svih svojih snova u kojima lepršam kao paperje na vetru i činim sve tako rastresito neodoljivim i baršunastim…
 I žalim, što ne mogu da to promenim…
 A ni sebe…