Pismo

Jutros mi je u sanduce neko posejao pismo. Lici na pravo pismo, al ipak fali mu i markica i koji pecat. Nije cak ni zalepljeno. Naslovljeno na moje ime i prezime. I nista vise. Bela, malena koverta. Osvrnula sam se oko sebe, nema nikoga, ni lift se ne cuje. Drveno sanduce, koverat i ja. Otvarala sam to polako, jer sam se osecala zbunjeno i iznenadjeno......
U koverti zguzvan papir velicine mog dlana . Precizno iscepan u pravougaonik obliku. Na njemu cuci jedna jedina recenica: Ostaj nedostizna, nema i daleka, jer je san o sreci vise nego sreca
Otkud u mom sanducetu tako dobra zelja: Ostaj nedostizna... ? :)I ko to zna da mi je Ducic nekad grejao srce? Kad bih samo znala ko mi je jutros zahuktao dusu i ugrejao samopouzdanje, castila bih ga prijateljskom setnjom i toplom cokoladom u obliznjem kafeu. Bila bi to solja tinejdzerskog razgovora sa ukusom stidljivih pogleda.
Pametnome dosta.