Uz kapljice muzike, što na sve me seća…
Prigrlim samoću, drhtimo skupa i tražim reči da prenesem osećaje…
I onda tako, opet stignem do njega… očiju… i imena…
Volim da se sakrijem u njegovom imenu…
Osetim se kao cvet lavande skriven u ukrasnom kavezu prekrivenom najfinijom svilom…
Jačina njegovog imena me čuva, šapuće mi tiho najsuptilnije utehe, mazi me u snovima i teši kada njega sanjam…
Zarobim se tamo gde se sreću java i san, tamo gde ga nepodnošljivo volim…
Tamo gde se sećam šta sam sanjala a ne mogu to da pretvorim u stvarnost…
I onda zažmurim…
Tiho izgovorim to ime i nateram se da svako slovo urežem duboko u pore na licu…
Dodiruje me nežno i pokušava da dopre do svega onoga što on ne želi…
I rastužim se onda…
Sklupčam se u nekom ćošku svih svojih pisanja, svih svojih šaputanja i svih svojih snova u kojima lepršam kao paperje na vetru i činim sve tako rastresito neodoljivim i baršunastim…
I žalim, što ne mogu da to promenim…
A ni sebe…
Нема коментара:
Постави коментар
Ovaj obrazac služi za slanje komentara i poruka ako Vam je potreban neki vid kontakta sa korisnicima.