Jedan je dom

Večeras širom otvaram vrata svoje duše, na spratu detinjstva i ulogorenih snova. Puštam unutra pahulje što se prosipaju ispred svetiljke, niču iz nekih paperjastih oblaka što noćas dremaju nad mojim selom. Volim sneg.... budi u meni onu bezbrižnu, nasmejanu devojčicu koja je s prvim belim pokrivačem skidala čizme sa plakara i jurila napolje. Vraćala se kasno, crvenih obraza i smrznutih prstića. Ali vraćala se uvek radosna, vukući za sobom sanke. Pahulje sa sobom donose ruke pune uspomena, zapakovane u poklone sa mašnom  poznatih mirisa. 
  Prve pahuljice koje padnu donesu zastarela sećanja, puna osmeha i topline. Dolutaju do mene u čizmama većim od mojih što ostavljaju tragove po dvorištu. Targove urezane u svaki sneg. Kada već pomislim da su se umorile od lutanja, one se onako male, bele i vragolaste uvuku ispod jednih vrata koja uvek ostavim zatvorena. Tad izmame i po koji uzdah, neku tešku setu i dalek pogled. Na snegu se sve jasnije vidi... Ali i taj uzdah prođe, nestane u kovitlacu belih grudvica. Ostaje pogled uperen u uličnu svetiljku, sa prozora iscrtanog prstima. Ostaju i sanke, negde u mraku iza kuće. Više ih niko ne vuče po putu. I nema ni "bunkera", ni dece više na ulici. Deca neće više da budu deca, ne umeju.... Nema ni mog osmeha s početka ove priče. Ne bih ja bila ja kad je ne bih završila slovima malo težih sećanja.