Jedino tebi..

Jedino sam Tebi mogao
Svoj život u naručje položiti

Jedino sam tebi ruke na ramena mogao staviti
A da me ne zaboli moja nemoguća duša
Navikla na raskršća i ceste
Jedino tebi..

  Ž. Krznarić

Najvažnije stvari je najteže reci

______/)______./¯"""/')
¯¯¯¯¯¯¯¯\)¯¯¯¯'\_„„„„\)""Najvažnije stvari je najteže reci. To su stvari kojih se sramimo jer ih
 reci umanjuju - kad ih izgovorimo, stvari koje su se cinile
 neogranicenima dok su bile u našoj glavi stisnu se na obicnu, životnu
 velicinu. Ali, ima tu jos nešto, zar ne? Najvažnije stvari su preblizu
 mestu gde je zakopano naše tajno srce, kao putokazi prema blagu koje
 bi neprijatelji rado ukrali. I dogodi se da s naporom otkrijemo neku tajnu, a da nas ljudi cudno gledaju ne shvatajuci što smo uopšte rekli ni zašto smo mislili da je tako važno da smo bili na rubu suza dok smo govorili. Mislim da je to najgore. Kad tajna ostane zakljucana ne zato što nije ispricana, nego zato što je niko nije razumeo.."

Jedan je dom

Večeras širom otvaram vrata svoje duše, na spratu detinjstva i ulogorenih snova. Puštam unutra pahulje što se prosipaju ispred svetiljke, niču iz nekih paperjastih oblaka što noćas dremaju nad mojim selom. Volim sneg.... budi u meni onu bezbrižnu, nasmejanu devojčicu koja je s prvim belim pokrivačem skidala čizme sa plakara i jurila napolje. Vraćala se kasno, crvenih obraza i smrznutih prstića. Ali vraćala se uvek radosna, vukući za sobom sanke. Pahulje sa sobom donose ruke pune uspomena, zapakovane u poklone sa mašnom  poznatih mirisa. 
  Prve pahuljice koje padnu donesu zastarela sećanja, puna osmeha i topline. Dolutaju do mene u čizmama većim od mojih što ostavljaju tragove po dvorištu. Targove urezane u svaki sneg. Kada već pomislim da su se umorile od lutanja, one se onako male, bele i vragolaste uvuku ispod jednih vrata koja uvek ostavim zatvorena. Tad izmame i po koji uzdah, neku tešku setu i dalek pogled. Na snegu se sve jasnije vidi... Ali i taj uzdah prođe, nestane u kovitlacu belih grudvica. Ostaje pogled uperen u uličnu svetiljku, sa prozora iscrtanog prstima. Ostaju i sanke, negde u mraku iza kuće. Više ih niko ne vuče po putu. I nema ni "bunkera", ni dece više na ulici. Deca neće više da budu deca, ne umeju.... Nema ni mog osmeha s početka ove priče. Ne bih ja bila ja kad je ne bih završila slovima malo težih sećanja.

Jin i Jan

Učeći od pametnih ljudi o životu i poslu čula sam dosta o moći podsvesti i varljivosti svesti. I mnogi, veoma uspešni čak, govorili su da ne treba da govorim reči koje počinju sa “NE”.

Na taj način, kažu, deluješ negativno na svoju podsvest a time i sam postaješ negativan i uskraćuješ sebe za čitav svet mogućnosti koje zbog negativnog stava nećeš primetiti. I dugo sam priznajem verovala u to. Kao dete koje opčinjeno mudrošću roditelja slepo veruje. Još kad vidi da ono čemu ga uče zaista i deluje.

Međutim, čemu onda služi reč NE? Ako je toliko negativna, loša? Zašto postoji? Kakav bi svet bio bez reči koje počinju sa “ne”? Lepši? Pametniji? Moguće… Sasvim je moguće da je to tačno, ali verujem da bi bio i užasno dosadan, užasno predvidiv, užasno sterilan i konačno lišen čitave jedne galerije univerzuma i jedne lepote…

NEverovatne lepote, NEobičnih predela, NEzaustavljivog duha, NEočekivanih prilika, NEzamenljivih prijatelja, NEzaboravljenih trenutaka, NEžnih sećanja, NEiskusnih koraka, NEsigurnih drhtaja srca, NEizrečenih misli, NEdoživljenih snova, NEmogućih misija… NE, NE, NE, ne odustajte od reči NE jer ona čini nas ljude ljudima. NEmojte biti robovi doktrina i iluzija, jer, ponekad umeti reći “NE” čini Vas Čovekom. Ni manje hrabrim ni manje pametnim, ni manje pobednikom. Ne je “Da” u ogledalu, kao Jin i Jan, samo zajedno čine celinu. Samo zajedno i u ravnoteži čine život Životom.

Ove zime

Zažmuri.
Sneg je napolju i sve je tiho.
Samo diši i ćuti,
usne će već naći put!
Duša nikada ne zaluta,
uvek je tu gde treba
makar stanovala,
makar skitala….
Zažmuri.
Snegovi će se otopiti,
i doći će leto…
Ali tvoj dodir pamtiću po ovoj noći.
Po strahu.
Po čežnji.
Pamtiću tvoj promukao šapat
kako se sanka
na belini jastuka.
Tvoje ruke će pamtiti
obrise mog tela.
Moje oči će noćima žmuriti
da iz njih zvezde
ne ukradu tvoj lik…