Ja nisam stara, ali sam staromodna. Upravo zbog toga, dosta mi je ovih pomodarskih muškića, kvazi muškaraca. I ovih što hodaju bez pameti nabildanih mišica s trbuhom od pločica. Ovih bez manira, pa čak i bez osnovnog kućnog odgoja. Dosta mi je filozofa i razno raznih mudrijaša koji bi svoju fizičku kržljavost kompenzirali isključivo bildanjem sivih stanica i pljujući po svemu ostalome. Meni treba neko ko će me na rukama moći nositi doslovno, a ne samo na jeziku figurativno.
Istovremeno treba mi neko za koga reč "dzentleman" nije tek jedna od reči engleskog jezika ili još gore, tek skup, samo za publiku, izvežbanih radnji i pokreta. (Uvijek će mi više značiti kad mi iz ljubavi i poštovanja kaput pridržiš u kućnom hodniku gde to osim vešalice niko neće ni videti, nego pred gomilom ispred garderobe pozorista. Iako ću ti, skoro jednako, zameriti oboje, ako to ne učiniš.) Treba mi neko u čijim venama je dzentlmenstvo optimalno izmešano s muževnošću i njima se kreće sasvim prirodno baš kao i eritrociti i leukociti, dajući njihovu vlasniku moć ležernog vladanja manirima i snagu muškosti, istovremeno.
Treba mi neko ko će razumeti izgovorenu reč i misao. I ne samo to, nego neko ko će znati čitati i slušati između redova, pogotovo onda kad je to više nego važno i potrebno. Neko ko će znati reći taman onoliko koliko treba i iz koga neću morati čupati svaku svakcatu reč. S druge strane to je neko s kim mogu komunicirati i cuteci, već samo bivajući u istom prostoru. Neko ko će mi dodirom reći stotinu reči i u čijem oku ću pročitati hiljade nikome do tad ispričanih priča. Da, to je on Muškarac u celosti, u svim aspektima svoga bića. To tražim i ne prihvaćam nikakav poluproizvod.
Moje ti se reči čine okrutnima ili barem previše zahtevnima? Misliš da sam gruba, egoistična i hladno proračunata? Ne! Nisam! Možda samo malo brutalno iskrena . U stvari, štedim vreme koje se danas uobičajeno troši na lamentaciju dobro upakiranih praznih prica i niceg konkretno. A ja, ja želim vrlo konkretnog čoveka i muškarca.
Uostalom ni ti ne želiš da ja budem trokrilna ormarka (jer ne tražiš regal za spavaću il' dnevnu sobu). Ne želiš ni da sam anoreksična..... strasilo pobeglo iz obližnjeg vinograda, jednako kao niti glupa guska zalutala u magli ili kokos sto kljuca zbog kljucanja, a ne zato što je ugledala zrno. I Ti očekuješ da dođem kao žena u svoj punini toga značenja, i sa svim obilježjima i karakteristikama što čine pojam ženstvenosti. Zar ne?!
Tako i ja želim kompletnog muškarca u svoj njegovoj muževnosti. I nije me briga koliko njih i ko sve će reći da živim u pogrešnom vremenu i budna sanjam gajeći iluzije, jer takvi ne hodaju zemljom. Jednostavno, nije me briga, jer oni ne znaju da taj Moj Čovek, jedan i jedini, negde postoji, samo što ja još ne znam gde tacno.
Dosta mi je fake macho mana što beže još pre pojave prve prepreke. Dosta onih hibridnih hrabrica, a u stvari bezkičmenih poslušnika i dodvorica što zaklon traže zbog pucnja prstima. Dosta mi šupljih hvalisavaca, moćnika bez kulture i pameti, jednako kao i velikih tajkuna i poduzetnika što nemaju ni za kafu. Da, rekoh već, staromodna sam. I ne, nisam ni lenja, ni nesposobna, ni skrta, ni egoistična, i nije da ne želim i ne znam pomoći. Ali, ovo ovako više neću, ni slučajno, ni zabunom. Dosta mi je! Ta, Ja sam Žena!
I nije da nemam za kavu. Imam i za kavu, i za večeru i za krstarenje po Pacifiku, ali nije na meni da plaćam. Ja sam Žena!
I nije da ne znam odšarafiti i zašarafiti sijalicu, zabiti ekser, promeniti gumu na autu, staviti lance za sneg ili čak nacepati drva. Znam sve to, ali neću, jer nije na meni. Ja sam žensko!
I nije da ne znam i ne mogu nositi probleme i svoje i njegove, i s posla i još od pola komsiluka. Znam i mogu. I ne samo nositi nego i rešiti. Ali, neću! Ne više! To je njegov posao. Možda njegov i Božiji?! Ne znam, briga me! Ali, ne moj! Ja sam Žena!
On treba nositi i moje i svoje brige. Ne i od pola komsiluka, ali Naše da. On je taj koji će me u čelo poljubiti dok mi govori: "Ne brini ljubavi, ja ću to rešiti." On je taj što će me potom dlanom po dupetu nežno pljesnuti, samo da odagna moje sumnje, bojazan i sve tamne sene, jer kroz taj gest, i u vragolastom sjaju njegova oka, ja ću tada znati pročitati: "Ne brini mila, zbog tebe malim prstom lijeve noge, onako usput, i carstva bih rušio!" I on će to znati i učiniti, a ja ću ga dočekati s osmehom i bogato nagraditi onako kako samo Žena to zna i može.
I nije da nemam novaca. Imam i za struju, i za vodu, i za mobilni telefon, i za parfem, i za cipele i za novi auto, ali nije na meni da na to trošim. Na meni je da gradom prošetam cipele visokih potpetica koje sam kupila onim novcima što mi ostavljaš za "nek' mi se nađe". Na meni je da ih pokažem priateljici kad budemo sedele na kafi, i to onako ženstveno podižući nogu i zavrtivši stopalom kako samo ja to znam. Tako da ako slučajno budeš prolazio i video taj gest, ne mogneš odoleti već ćeš uskipelom strašću gonjen morat uleteti, uz neku pricu od stola me oteti, do toaleta kafića me odvesti, snažno uza zid pritisnuti i strastveno obljubiti. A ja ću, sretna i zadovoljna, istom žestinom ti uzvraćati i samo se smeškati, jer...
Ti si Muškarac, a Ja sam Žena!
A ti, ako to ne možeš shvatiti i prihvatiti, onda to nisi Ti! Jer samo Ti ćeš znati da sam to Ja, Žena sa veliko "Ž"! Pitanje je samo hoćeš li imati hrabrosti za mene?! A trebao bi, ako si ti Ti!
-- Na Muškarcu je, a to si Ti da nosi i moje, i svoje, i naše brige, bilo koje, bilo kakve i bilo kolike. Ne na meni, Ja sam Žena!
I da znaš, i na meni je težak i velik zadatak. Možda najteži?!
Na meni je, naime, da budem Tvoja i samo Tvoja, i samim tim, na meni je da Te učinim sretnim... Sretnim Muškarcem!
(A Ti, Ti najbolje znaš da biti ta i takva Žena... Tvoja Žena, ni najmanje nije lak i jednostavan zadatak!)
