Love story

Najbolje godine ovog života mog, sjajne i rdjave, samo su kliznule, ko sila Dunava pod senkom Tvrdjave...* E, da... Najbolje godine mog života mi prolaze kao tmurni jesenji dani. Sunce sija, devojke kao gorske vile se šetaju ulicama, prate ih pozudni pogledi momaka, ah, ti prvi zaljubljeni pogledi... Sa nekim smeškom koji više prikazuje moju ogorčenost nego radost, ih posmatram. Ne mogu da se ne smijem. Kako su samo nevini, oduševljeni, zaneseni tim opojnim ljubavnim žarom, snovima o nekoj idili... Davno, nekad davno sam i ja bila takva. Zavodila bisernim osmehom, provocirala crnim očima. Ranila mnoga muška srca, ali bila i ranjena. Volela, ali i bila voljena. E, pa ljubav mora i da zaboli... I svaki put bi se podigla iz pepela kao feniks i nastavila dalje. Sve do jednom, dragi moji... Sada – sve je drugačije. ...*Al marim ja, to su samo kapi vremena, prosute ko šaka semena po širokoj njivi Gospodnjoj... * Da li je gotovo sa svim? Sa onim slatkim iščekivanjima pred izlazak sa Njim, koji su samo odavali koliko sam naivna bila? Je li više nikad neću čuti tvoja obecanja, je li više nikad necu poverovati u njih? Jedino u što sam sigurna jeste da je gotovo sa potpunim predavanjima osobama koje ne bi uopšte trebali biti dio mog malog kosmosa. Niko se više nikad nece uvuci pod moju kozu. Nikome više necu predati u ruke zlatne ključeve mog srca. Nikome više necu dozvoliti da mi se previše priblizi. Očito, to neko nije znao ceniti.. Šta sam ja za njega? Refren jedan, tuzan i tih. Jedna mala, još jedna u nizu koja ga je voljela. Ma, ne....to bi bilo previše... List, koji u parku padne pored vas. Kamenčić, kojeg slučajno gurnete nogom. Prolaznica, koju u gužvi okrznete ramenom. Ona, koju svaki njegov beznačajni, hladni pogled, obični pozdrav ili pristojni, učtivi osmeh sve više rani i podseti na to da on više nije njen, on više nije njen...*O, marim ja! Gde su sada davni nemiri, razigrani beli leptiri, dani zvezda poklonjeni njoj, zauvek? * Vreme leti. Stvari teku, ljudi dolaze i odlaze iz mog zivota...a gde sam ja? Na pola puta tek, ali zaustavljena. Ne mogu dalje... još sam negde u prošlosti, negde u nekom letu... Mislio si na mene, bio si ubedjen da sam ja Ta i ja sam mislila da sam pronašla ono zbog čega vredi živeti. Ja i dalje mislim tako; a ti, dragi moj, ti si davno prestao... I zaboravio... Da, gde su sada davni nemiri, vreme zvezda poklonjeno...njemu? Gde su? Prohujali s prvim vihorom, zaboravljeni kao neki otuzni, pozuteli dnevnik iz cetvrtog srednje, isparili i nestali kao teški miris zemlje nakon letne kise. Eto gde su... Negde u kosmosu, lebde i očajnički vape za mojom i tvojom dušom, samo sa jednim ciljem pred očima – da ih opet spoje u jedno, da njihove sudbine ispletu tako da se nikad više ne razdvoje da svoje jedro spustiš u moju luku, da moja duša koja godinama luta beznadjem konačno nadje smiraj... Gde su ti dani, vrijedni zlata? Negde u prošlosti, ostavljeni, zaboravljeni, kao i ja...