Jos uvek po nekad sanjam stvarnost..
zagazim u vode secanja i svaki zamotuljak
brizno odmotavam... prebiram i cuvam.
Bice ih.. dok me ima.

ma lazu svi...

..sve je prevara.
Jedna obicna, glupava , eksploatisuca
manipulativna
prevara !!
Lazu !
I braca Grim, i Desanka Maksimovic.
I Dizni.
Laze i Djordje Balashevic.
I Serbedzija ( mada je s vremena na vreme ubo' istinu).
Laze i Dzejn Ostin, ona najvise.
I sestre Bronte.

Laz je i legenda o Mona Lizi.
I o Tadz Mahalu.
Laz su i Seramidini vrtovi.
I oni zaveti koji se izgovaraju na vencanju.

Sve je to jedna velika prevara.
Ljubav je jedna velika, prljava prevara.
Nadrealisticna bajka.

Prevario ju je prve bracne noci...
sa najboljom drugaricom..

To je realnost.

Plutaj u meni kao lokvanj nosen vetrom
Istopi mi se na jeziku kao secer
Sklizni niz grlo kao med
Prepusti se strujama
koje nosice te mojim krvotokom
Uspavaj se u senci zenice
Probudi se na mojim grudima
Sakri se u mojim mislima
Odrzavaj me u zivotu
postojana u mojim plucima
Zazivi u meni
kao jedinstveni deo duse
Rasti, razvijaj se
i hrani se mojim zeljama
Da budem u tebi
Do poslednjeg dana mog zivota.
A onda lagano
zajedno sa mojom dusom
Preseli se u bestezinsku pozudu
Koja nosice te van hodnika vremena
Lebdi van prostora
Lutaj univerzumima
I pronadji me
U nekim novim zelenim ocima
koje otvoreno ponudice ti sebe
kao skloniste od nistavila...

Lutam nekad

Lutam nekad...nocu,
Na svakom uglu ulice, svetiljka.
Visoko pod krosnjama uprta u zemlju..svetli...
Zutom, treperavom, bolesnom svetloscu...
Brojim...
Stotinu ulica... stotinu uglova...stotinu svetiljki...stotinu zivota...
Ljubim te ispod prve...ispod pedesete ti kosu mrsim.
Ispod osamdesete gledam zelenu boju noci u tvojim ocima...
Ispod stote trazim mir u tvojim rukama...tako potreban
Ali nema te...Tebe nema...
Znam...kriva sam i nisam.
Ja sam boginja svojerucnog pakla...
U kome slazem put od zutih cigli
Trazeci hrabrost da
tvoji pokreti postanu moji,
da moja zelja bude tvoja zelja,
da tvoj dodir postane moj,
da me imas...da te imam...
bez pravila, bez razmisljanja...
da ti dam sve sto do sada nisam.

Zabranjeno je

"Zabranjeno je plakati, bez da se nesto ne nauci,
probuditi se u danu a ne znati sta ciniti,
biti uplasen svojih vlastitih uspomena.

Zabranjeno je ne smejati se problemima,
ne boriti se za ono sto zelis,
odustati od svega zbog vlastitog straha
da ostvaris svoje snove.

Zabranjeno je ostaviti svoje prijatelje,
ne pokusati razumeti sao ste sve proziveli zajedno,
i zvati ih samo onda kad ti je neophodno.

Zabranjeno je ne biti svoj pred drugima,
pretvarati se pred ljudima do kojih ti nije stalo,
izigravati klovna da bi te pamtili,
i zaboraviti sve kojima je zaista stalo do tebe.

Zabranjeno je ne uciniti sve za sebe samog,
biti uplasen od zivota i onoga cime te zivot obvezuje,
ne ziveti svaki dan kao da je to tvoj poslednji dah.

Zabranjeno je da ti nedostaje neko bez radosti,
da zaboravis neciji smeh i oci,
sve samo zato sto njegov put vise ne obuhvata tvoj,
zabranjeno je zaboraviti njegovu proslost
i zameniti je njegovom sadasnjoscu.

Zabranjeno je ne pokusavati shvatiti druge
misliti da je njihov zivot vredniji od tvog,
ne spoznati da svako ima svoj put i slavu.

Zabranjeno je ne stvarati vlastitu pricu,
ne imati trenutak za one kojima si potreban,
ne razumeti da je zivot ono sto daje , takodje i uzima.

Zabranjeno je ne traziti srecu,
ne ziveti zivot s' pozitivnim stavom,
ne smatrati da uvek mozemo biti bolji;

Zabranjeno je zaboraviti da bez tebe
ovaj svet ne bi bio isti..."

Pablo Neruda 

Ako mi dozvolis

Ako mi dozvoliš
sakriću se negde u tebi...
Čuvaću te od
usamljenih dana i noći,
i onda
Kada te tuga prati...
Kada Srce mira neće imati
a oči budu pune suza...
Ja biću tu...
Ako mi dozvoliš...
I Sunce ću biti
da te ugrejem
kada ti hladno bude...
Tvoj osmeh i vedar dan...
Suza u oku biću
Ako mi dozvoliš...
Ja...biću zauvek tu...
Ako mi dozvoliš...

Da li ste citali Autostoperski vodic kroz galaksiju..?

Ja jesam i to je jedna od mojih omiljenih knjiga u koju pobegnem
svaki put kada sam tuzna
Artur je ipak pronasao mir na planeti Zemlji
Depresivni robot Marvin imao je svoj mrzovolji ironicni svet...
Ford svoj svemirski autostoperski vodic
Negostoljubivi Vogoni svoju poeziju
Galakticki predsednik Zahod citavu galaksiju
Trilijan svoju staru novu ljubav
A ja ..ja ....

Sanjacu kako se prebacujem i zaranjam glavu u njegove grudi..
kako se ponistavam.
I bicu svesna kako meni nije dozvoljeno ono sto jeste obicnim ljudima...
i
Bice mi potrebne samo papirnate maramice...

Obletao je oko mene

Obletao je oko mene
Za vreme mnogih meseca dana i časova
I stavio je najzad svoju ruku na moje grudi
Nazivajući me svojim malim malim srcem
Istrgao mi je obećanje
Kao što se istrže cvet iz zemlje
I zadržao ga u svome sećanju
Kao što se čuva cvet u zimskoj bašti
A ja
Zaboravila sam na svoje obećanje
I cvet je brzo svenuo
Oči su mu se iskolačile
Pogledao me je popreko
I uvredio teško
A drugi je došao i nije mi ništa tražio
Ali me je celu obuhvatio pogledom
U času za njega bila sam naga
Od glave do pete
I kad me je svukao
Dopustila sam mu da od mene čini šta hoće
A nisam znala ni ko je on.

Zak Prever

Par reci

Do juče
sve je imalo smisla,
jutro, noć i moj san....
danas ne umem
da razlikujem
smeh od plača,

od noći dan.
Danas za nju
sve ima smisla,
tvoje sokove
kao gladna zemlja
upija ona,
meni i zov naše reke
liči na zvuk
svadbenih zvona.
Moram utišati reku
i srce,
neka teku polako
i u miru,
o nama neće govoriti ništa
tek par reči
ostavljenih na papiru.

Mostovi…

U meni večeras jedna reka
razbija ogromna brda daleka,
muči se, urliče, razmiče klance
i kida svoje zelene lance
i tije kroz moje srce i peče
i kroz oči mi kipi i teče.

U tebi večeras ista reka
čudno je meka.
Sva je od mleka.
I čas je srebrna.
I čas je plava.
U njoj se tišina odslikava.

Svako u sebi reke druge
pod istim mostovima sretne.
Zato su naše sreće i tuge
uvek drukčije istovetne…

Mika Antić

PIŠI MI

Piši mi o jutrima bez mene
istočno od Zapada
ljubiš li me ponekad u polusnu
i sada.

Piši o mojim očima
punim tebe i tvoje ljubavi
naših želja i naših dana.

Piši mi o našim nadama
o večnoj ljubavi i čekanju
o dolascima i odlascima
o konačnom povratku
piši kako da dočekam sutra
i kako će da sviću zore bez tebe
piši mi...

Ljiljana Stošić-Marković

Molim te, poslusaj ono sto ne kazem

Nemoj da te zavara izraz moga lica.

Jer, nosim masku, hiljade maski,
maske koje se bojim skinuti,
a nijedna od njih nisam ja.

U pretvaranju sam pravi majstor,
ali ne daj se zavarati.
Za ime Božje, ne daj se zavarati.
Pretvaram se da sam siguran
da je sve med i mleko u meni
i oko mene
da mi je ime samouverenost a smirenost moja igra
da je sve mirno i da sve kontrolišem
i da ne trebam nikog.
Ali, ne veruj mi.
Možda se čini da sam smiren, ali
moja smirenost je maska
uvek promenjiva i koja sakriva.
Ispod nje nema spokoja.
Ispod nje je zbrka, strah i samoća.
Ali, ja to sakrivam.
Ne želim da iko zna.

Hvata me panika na pomisao o mojoj slabosti
i da će me otkriti.
Zato frenetično kreiram masku da bi iza nje sakrio
nonšalantno, sofisticirano pročelje,
da mi pomogne da se pretvaram,
da me zaštiti od pogleda koji zna.
Ali baš takav pogled je moje spasenje.
Moja jedina nada i ja to znam.
Dakako, ako iza njega sledi prihvatanje.
Ako sledi ljubav.
To je jedina stvar koja me može osloboditi od mene samoga,
od zatvora što sam ga sam sagradio,
od prepreka što ih sam tako bolno podižem.
To je jedino što će me uveriti u ono u šta ne mogu uveriti sam sebe,
da uistinu nešto vredim.
Ali ja ti ovo ne kažem. Ne usuđujem se. Bojim se.
Bojim se da iza tvoga pogleda neće uslediti prihvatanje,
da neće uslediti ljubav.
Bojim se da ćeš me manje ceniti, da ćeš se smejati,
a tvoj bi me smeh ubio.
Bojim se da duboko negde nisam ništa, da ne vredim,
i da ćeš ti to videti i odbiti me.
Zato igram svoju igru, svoju očajnu igru pretvaranja
sa sigurnim pročeljem izvana
i uplašenim detetom unutra.
Tako počinje svetlucava ali prazna parada maski,
a moj život postaje bojište.
Dokono čavrljam s tobom učtivim tonovima površnog razgovora.
Kažem ti sve, a zapravo ništa,
i ništa o onome što je sve,
i što plače u meni.
Zato kad sam u kolotečini,
neka te ne zavara to što govorim.
Molim te pažljivo slušaj i pokušaj čuti ono što ne kažem.
Što bih voleo da mogu reći,
što zbog opstanka moram reći,
ali što reći ne mogu.

Ne volim ništa kriti,
Ne volim igrati veštačke, lažne igre,
želim prestati s igrama.
želim biti iskren i spontan te biti ja,
ali mi ti moraš pomoći.
Moraš pružiti ruku
čak i kada se čini da je to poslednje što želim.
Samo ti možeš iz mojih očiju ukloniti prazan pogled živog mrtvaca.
Samo me ti možeš prizvati u život.
Svaki put kad si ljubazan, nežan i kad me hrabriš,
svaki put kad pokušaš razumeti jer uistinu brineš,
moje srce dobije krila,
vrlo mala krila,
vrlo slaba krila,
ali krila!
Sa svojom moći da me oživiš možeš udahnuti život u mene.
Želim da to znaš.

Želim da znaš koliko si mi važan,
kako možeš biti stvoritelj - do Boga pravedan stvoritelj - moje osobe
ako tako izabereš.
Samo ti možeš srušiti zidove iza kojih drhtim,
samo ti možeš ukloniti moju masku,
samo ti me možeš osloboditi moga senovitog sveta panike,
i nesigurnosti, iz mojega usamljenog zatvora,
ako tako odlučiš.
Molim te odluči. Ne mimoilazi me.
Neće ti biti lako.

Dugotrajno uverenje o bezvrednosti gradi snažne zidove.
Što mi bliže priđeš
to naglije mogu uzvratiti.
To je nerazumno, ali uprkos tome što o čoveku kažu knjige,
ja sam često nerazuman.
Borim se baš protiv one stvari za kojom čeznem.
Ali rekoše mi da je ljubav jača od snažnih zidova,
i tu leži moja nada.
Molim te pokušaj pobediti zidove
čvrstom rukom
jer dete je vrlo osetljivo.
Ko sam, možda se pitaš?
Ja sam onaj kojeg znaš vrlo dobro.
Jer ja sam svaki čovek na kojeg naiđeš
i ja sam svaka žena na koju naiđeš.

Charles C. Finn

Sreli smo se
negde
između svetova
u malom prolazu
gde
sudbine se ukrštaju
u vremenu
kada svemir utihne
da se
šapati duša čuti mogu...

Prisutan kao svjetlost bez glasa

Samo da se uz tebe budim,
meni na svijetu ne treba vise.
Da svaku tvoju mijenu slutim,
da zrak u tvojoj blizini disem.

Samo da tiho uz tebe sutim
prisutan kao svjetlost bez glasa.
I da ti oci ocima cutim,
kao da cu te izgubiti, sada, ovoga casa.    
  
    (E. Kišević)

Prvi korak

Znas li,
rijeke su danas postale more
i svi brodovi su isplovili iz luke?
Znas li,
da je djecak u pjesku,napravio grad
i da nas zove na bulevare?

Znas li,
prvi korak je najtezi
sve dok ga ne napravis?
Znas li,
da vrijeme pokrece nevidljive terazije
i zato,iskoristi ovaj dan
i uzmi me za ruku...

Mislim na tebe

Zamisljam po nekada kako imamo kucu na jezeru i kako starimo zajedno..
i svadjamo se i smejemo se i pijemo vino na tremu..skroz romanticno, zar ne..?
zaboravili bi na svet a i svet bi zaboravio na nas..a mi bi i pored toga uvek imali jedno drugo..
i zato ,sada, dok mislim na tebe...pitam se..dolazim li ti u snove a preko dana u secanja..
ispunjavam li tvoje vreme, onako kako ti ispunjavas moje..i ovu moju dusu sacinjenu od ljubavi...
nenarusene vremenom..neopterecene trajanjem

Suze zene...

A znaš li da suze žene nisu nimalo beznačajne i lake, da ne plače ona jer je osjetljiva i jer je sve dotiče? Znaš li da joj dušu uzmu dušmani i da joj srce iz grudi išćupaju da ona ni zucnula ne bi, nijednu suzu ne bi pistila? Znaš li.. ona kad plače, plače samo zbog onih koje voli? I ne žali se dok suze tebi poklanja, zabrini se kada to prestane. Kada ogluhne na sve izjave ljubavi, na sitnice koje je pogađaju, kada joj postane svejedno.. jer takva se, brate, ne vraća tamo gdje njene suze nisu znali cijeniti.
A znaš li da suze žene nisu nimalo beznačajne i lahke, da ne plače ona jer je osjetljiva i jer je sve dotiče? Znaš li da joj dušu uzmu dušmani i da joj srce iz grudi išćupaju da ona ni zucnula ne bi, nijednu suzu ne bi pistila? Znaš li.. ona kad plače, plače samo zbog onih koje voli? I ne žali se dok suze tebi poklanja, zabrini se kada to prestane. Kada ogluhne na sve izjave ljubavi, na sitnice koje je pogađaju, kada joj postane svejedno.. jer takva se, brate, ne vraća tamo gdje njene suze nisu znali cijeniti

.

... a Rekao je

...a Rekao je;
Kad pomislim na tebe mislim na Ljubav...
Mislim na dodir dlana od recju satkan...
Kad oci zatvorim
Unjises se i sve stane
Od te sene i noc ucuti
to Tisina samo Ljubav,
Tebe sluti...
...a Rekao je;
Kad pomislim na tebe mislim na Ljubav...

A JA...

Poražena Emocijama
Istrošena Javama
Budim se u izmaglici jutra
Verujući opet Snu

Verovatnoća susreta tog i dodir dlana nemog
Potresena
Obamrlih čula
Sada Rečima Snove Snivam
Pitajući se;
Hoće li susret naš biti suđen?!

Na suncanoj strani ulice....

Zalupi vrata nasem juce
vec je postalo bezlicno i bljutavo
gorak ukus proslosti
nista ti novo nece doneti...
mozda poneku laz
umotanu u roze masnu
ofucan rodjendanski poklon...
bez roka upotrebe i prave namene
bleda fotografija sa nepoznatim licima
i lazan sjaj u mojim ocima...
Govori tiho dok spavam!
Tvoj glas cujem u hladnim nocima
jos uvek se usunjas tiho na prstima
na obrisima lazne vecnosti
gde razlozi postaju nebitni...
Tvoje poruke odavno ne dolaze
tek ponekad naslutim spokoj
sto nisi tu kao nekad...
sto tvoje dodire vise i ne pamtim
i tvoj lik lako zaboravim...
Mi smo jos jedna od hiljadu prica
bajka sa tuznim krajem
istrgnuta stranica bez posvete
vasar tastine i lazne patetike...
Ne!
Moji prozori ne gledaju u prazninu
jos zivim na suncanoj stran,i
kise mi ne donose nemire
lazne nade i hladne dodire,
Jutro mi nacrta osmehe
One iskrene decije
Nase juce trampim za sutra,
A danas?
Danas ce plesati bosonogi oblaci,
ispružiću ruke nekom novom snu
lepo je nemati plan
vrisnuti na sav glas
probuditi usnule andjele,
voditi ljubav otvorenih ociju
u nekom mracnom hodniku,
pisati pesmu bez rime
dati sebi novo ime...
polomiti najdrazu igracku.
naslikati tvoj osmeh u art-decou
da budes ruzan i da te niko ne prepozna...
Danas cu gaziti ulicu sa imenom laznog heroja
bicu svacija i nicija,
sama i sebi dovoljna
ispruzicu korak i zavoditi ocima,
bicu osmeh na licima slucajnih prolaznika
strah koji krijes u dzepovima,
tvoja najveca i najludja obmana,
izguzvana i hladna postelja,
prazne ruke i jedno bedno juce...
Danas cu biti vetar koji ti samocu sluti,
najlepsa muzika koju neces cuti...
izgubljeno dugme sa kaputa
tvoja stanica na kraju puta...
glas koji ti sapuce da sam jos tu,
samo jos danas u prolazu...
Jedan andjeo kome nevidis lice...
Na onoj suncanoj strani ulice.

U vrtlogu vremena

Lutanja su trajala citavu vecnost...
trazili smo se u lavirintu beznadja...
na nekim cudnim mestima...
u pogledima...
osmesima...
u prolazu...
dozivali se tisinom.....
kao beskucnici ljubavi...
pokrivali se nebom u neka jutra sanjiva...

izgubili zauvek u vrtlogu vremena...