21. vek

 U 21. veku je najgore što ljudi ne umeju drugačije sem da odu u krajnost. Tako je recimo...

👉 Moderno roditeljstvo imalo za cilj da slušaš potrebe deteta ali ne da stvoriš debila.
👉 Feminizam je imao za cilj da žene dobiju svoja prava ali ne da preziru brak.
👉Estetske korekcije su imale za cilj da se poprave nedostaci, ne da ljudi izgledaju kao da su pobegli iz Madam Tiso.
👉Motivatori su imali za cilj da ohrabre ljude da ništa nije nemoguće kad se trude, ne da leže i čekaju da im nepoznati stric ostavi milijarde.
👉Prihvatanje tudje seksualnosti je imalo za cilj da prihvatimo onog ko je drugačiji, ali ne da deca sama biraju kog su pola kad napune 18 godina.
👉Religija je imala za cilj da nas približi Bogu, ne da postom i odlaskom u crkvu mislimo da smo manje grešni jer radimo gadne stvari.
👉Demokratija je imala za cilj da se gradjani osećaju slobodno, a ne da se učesnici rijalitija krljaju na tv-u kao da je to sasvim normalna stvar.
👉Veštačka oplodnja je imala za cilj da se kao roditelji ostvare ljudi koji nisu prirodnim putem mogli dobiti decu, ne da se bira kakve oči želiš da ti dete ima (o ovome sam čitala i ostavilo me u šoku) 😳
👉Privatni fakulteti su imali za cilj da olakšaju studiranje ljudima koji rade ili nisu u mogućnosti ići na predavanja, ne da se diploma može kupiti.
👉 Prenatalni testovi su imali za cilj da roditelji odmah znaju da li je beba zdrava, ne da se radi abortus jer nije muško.
👉 Dečija prava su imala za cilj da se prestane sa maltretiranjem od strane poremećenih roditelja/profesora i slično. Ne da te dete prijavi jer si povisio ton na njega.
👉Internet je imao za cilj da poveže ljude, ne da stvori jaz medju ljudima.
👉Razni roboti su imali za cilj da pomognu ljudima da brže i efikasnije obavljaju razne poslove, ne da zamene čoveka u potpunosti.
👉Online trgovina i online poslovi su imali za cilj da olakšaju ljudima koji nemaju dovoljno vremena, ne da se ljudi ulenje i prikuju za trosed.
👉Farmacija je imala za cilj da leči ljude i da oni ozdrave, a danas se nažalost zaradjuju milioni preko bolesne dece i odraslih
Suština ljudske prirode i psihe se nije promenila od praistorije do danas... Živeli u pećini ili u neboderu i dalje zadovoljavamo iste potrebe, menja se sve drugo oko nas, ali mi sami ne.
**** nas taj balans i nalaženje sredine u nečemu.
Sve što ima upotrebu ima i zloupotrebu. Ceo istorijsko-tehnološki progres se vrti oko toga...Put do pakla popločan je uvek dobrim namerama....😒

Dobrodošli u 2030.

Ne posedujem ništa, nemam privatnost i život nikada nije bio bolje. 🙄

Dobrodošli u moj grad - ili bolje „naš grad“. Ne posedujem ništa. Ne posedujem auto. Ne posedujem kuću. Ne posedujem nikakve uređaje ili odeću...

Možda vam se čini neobično, ali ima smisla za nas u ovom gradu. Sve što ste smatrali proizvodom, sada je postalo usluga. Imamo pristup prevozu, smeštaju, hrani i svim stvarima koje su nam potrebne u svakodnevnom životu. Sve ove stvari jedna po jedna postale su besplatne, tako da na kraju nije imalo smisla da posedujemo mnogo.

Prva komunikacija postala je digitalizovana i besplatna za sve. Tada, kada je čista energija postala besplatna, stvari su počele da se kreću brzo. Prevoz je dramatično opao u ceni. Više nam nije bilo smisla da posedujemo automobile, jer smo u roku od nekoliko minuta mogli da zovemo vozilo bez vozača ili leteći automobil za duža putovanja. Počeli smo da se prevozimo mnogo organizovanije i koordiniranije kada je javni prevoz postao lakši, brži i pogodniji od automobila. Sada teško mogu da verujem da smo prihvatili zagušenja i gužve u saobraćaju, a da ne pominjemo zagađenje vazduha od motora sa unutrašnjim sagorevanjem. O čemu smo razmišljali?

Ponekad koristim svoj bicikl kad odem da vidim neke od svojih prijatelja. Uživam u vežbi i vožnji. Nekako duša dođe na putovanje. Smešno je kako se čini da neke stvari nikada ne gube uzbuđenje: hodanje, biciklizam, kuvanje, crtanje i uzgajanje biljaka. Ima sasvim smisla i podseća nas na to kako je naša kultura nastala uskim odnosom sa prirodom.

„Ekološki problemi izgledaju daleko“

U našem gradu ne plaćamo kiriju, jer neko drugi koristi naš besplatni prostor kad god nam nije potreban. Moja dnevna soba se koristi za poslovne sastanke kada nisam tamo.

Jednom za malo, odlučiću da kuvam za sebe. Lako je - potrebna kuhinjska oprema mi se isporučuje na vrata u roku od nekoliko minuta. Otkad je prevoz postao besplatan, prestali smo da sve te stvari trpamo u svoj dom. Zašto držati testeninu i šporet za krep ugurane u naše ormare? Možemo ih jednostavno naručiti kada nam zatrebaju.

Ovo je takođe olakšalo proboj kružne ekonomije. Kada se proizvodi pretvore u usluge, nikoga ne zanimaju stvari kratkog životnog veka.Sve je dizajnirano za trajnost, popravljivost i mogućnost recikliranja. Materijali brže teku u našoj ekonomiji i mogu se prilično lako transformisati u nove proizvode. Ekološki problemi izgledaju daleko, jer koristimo samo čistu energiju i čiste metode proizvodnje. Vazduh je čist, voda je čista i niko se ne bi usudio dodirnuti zaštićena područja prirode jer ona predstavljaju takvu vrednost za naše blagostanje. U gradovima imamo puno zelenila i biljaka i drveća svuda. Još uvek ne razumem zašto smo u prošlosti sva slobodna mesta u gradu ispunjavali betonom.

Šoping?...😳 Ne mogu se stvarno setiti šta je to. Za većinu nas je to pretvoreno u odabir stvari koje ćemo koristiti. Ponekad mi je ovo zabavno, a ponekad samo želim da algoritam to uradi umesto mene. Zna moj ukus bolje nego do sada.

Kada su inteligencija i roboti preuzeli toliko našeg posla, odjednom smo imali vremena da se dobro najedemo, naspavamo i provedemo vreme sa drugim ljudima. Koncept špice više nema smisla, jer posao koji radimo možemo obaviti u bilo kom trenutku. Ne znam stvarno da li bih to više nazvao radom. To je više kao vreme razmišljanja, vreme stvaranja i vreme razvoja.

„Oni žive različite vrste života van grada“

Jedno vreme je sve pretvoreno u zabavu i ljudi nisu želeli da se zamaraju teškim pitanjima. Tek u poslednjem trenutku smo saznali kako da koristimo sve ove nove tehnologije u bolje svrhe od pukog ubijanja vremena.

Moja najveća briga su svi ljudi koji ne žive u našem gradu. Oni koje smo izgubili na putu. Oni koji su odlučili da je to postalo previše, sva ova tehnologija. Oni koji su se osećali zastarelo i beskorisno kada su roboti i AI zauzimali velike delove naših poslova. Oni koji su se uznemirili zbog političkog sistema i okrenuli se protiv njega. Oni žive različite vrste života van grada. Neki su formirali male zajednice koje se samooskrbljuju. Drugi su jednostavno boravili u praznim i napuštenim kućama u malim selima iz 19. veka.

Jednom me iznervira činjenica da nemam stvarnu privatnost. Ne gde mogu da odem i da me ne registruju. Znam da je negde zabeleženo sve što radim, mislim i sanjam. Nadam se samo da to niko neće koristiti protiv mene.Sve u svemu, to je dobar život. Mnogo bolje od puta kojim smo išli, gde je postalo toliko jasno da nismo mogli da nastavimo sa istim modelom rasta. Događale su nam se sve te strašne stvari: bolesti životnog stila, klimatske promene, izbeglička kriza, degradacija životne sredine, potpuno zagušeni gradovi, zagađenje vode, zagađenje vazduha, socijalni nemiri i nezaposlenost. Izgubili smo previše ljudi pre nego što smo shvatili da možemo drugačije

Happy Prvi Maj Serbia

Moj prvi maj nije roštilj...  putovanje....izlet.... Moj prvi maj su svi oni ljudi koji su me naučili kako je biti radnik....

Kako se boriti uzdignuta čela. Oni u kojima sam, svima ponaosob, u vreme kad nisam htela slušati vlastitog tatu, nepogrešivo pronašla komadiće svog oca i majke. Lekcije koje ću zauvek pamtiti. Ljudskost koju nije poželjno imati u ovom sistemu goniča robova, gde se na poslovima gazi po leševima da bi se stiglo do cilja. Ako posao uopse imaš.
Uvek sam imala mnogo feelinga...
.... Između ostalog ne mogu se identificirati s poslom koji sad obavljam, nego s osobama koje na tom poslu upoznajem...... Za pare mi se fućka, a teško sam se i neizlečivo uvek zaljubljivala u ljude..... Možda me zato toliko boli kad se tim istim drugim ljudima događaju sranja... Nepravde. Kad se šikaniraju ili degradiraju. Kad čekaju platu koja ne stiže ili penziju koju su silno i vredno zaslužili. Kad ne mogu bolesnom detetu finansirati lečenje.... Uspešnom detetu naći posao bez klečanja na kukuruzu u političkim štalama....
Volela bih i ja da se probudim jedno jutro, da mi sve bude ravno ko prazan štrik, da raspalim po cajki, da zavrtim ćevap na roštilju i uslikam selfie, da me ne brinu postratni lopovi i gnjide.
Ali ne mogu..... Radi onih očiju što su me prigrlili ko svoju, od svog srca izraslu. Oni su crveni karanfil moje borbe i večnog nemira....

„Moja priča“ Merilin Monro

Što sam bila starija sve više sam uviđala da sam drugačija od ostale dece jer nije bilo
poljubaca ni obećanja u mom životu.Često sam bila usamljena i želela sam
da umrem.Pokušavala sam da oraspoložim samu sebe svakodnevnim maštanjem.

Naučila sam da ne opterećujem druge svojim pričanjem i plakanjem.

Nikada nisam sanjala o ljubavi čak i nakon moje zaljubljenosti po prvi put.

Ne postoje misli o seksu u mojoj glavi. Ne želim poljubac, ne želim da me
zavede neka filmska zvezda.Istina je da sam ja sa svim tim karminom, svom tom maskarom i svim oblinama senzualna kao fosil.

Uvek sam imala talenat da iritiram žene, još od svoje četrnaeste godine.
Žene imaju tu tendenciju da „uključuju alarm“ kada vide svoje muževe
kako razgovaraju sa mnom.

Radije bih da hiljadu žena budu ljubomorne na mene, nego ja da budem
ljubomorna na bar ijednu  od njih.Jednom sam bila ljubomorna i u tome nema
ničega zabavnog.

Žene mešaju histeriju i strast, džangrizavost i predanost.

Nedeljom sam bila najusamljenija. Nedeljom ne možeš tražiti posao  i ne možeš
se pretvarati da ideš u kupovinu.

Nikada me ne bi mogao privući muškarac koji ima savršene zube.Ne znam da li
to ima veze sa ljudima koje  sam već upoznala.Jednostavno, nisu bili tako savršeni
više nigde drugde.

Nije da mrzim bogate muškarce niti  sam ravnodušna prema novcu, već me
nešto zaboli iznutra kada vidim da neko lako dobije novac i lako ga potroši.

Nisam volela holivudske zabave i nikad mi nije bilo jasno zašto važni ljudi vole
lepo da se obuku i dođu negde gde će samo zuriti  jedni u druge.Možda troje od
četvoro od njih zaista imaju šta da kažu  jedni drugima, ali ostalih dvadeset do
trideset samo će sedeti okolo nalik na lampe. . .

Ne znam zašto ali uvek su me privlačili muškarci koji nose naočare.

Većina muškaraca (i žena) misle da imam dva lica.Bez obzira koliko iskreno
razgovarala sa njima uvek su verovali da pokušavam nekako da ih prevarim.
Kada govorim imam tu naviku da ne završavam rečenice, a to ostavlja utisak
da ne govorim istinu.

Imam mnogo loših navika.Jedna od njih je kašnjenje.Kada treba da se spremim da odem negde na večeru u osam, ja ću ležati u kadi više od sat vremena.Kada prođe
osam ja ću i dalje biti u kadi i dodavati parfem u vodu i biti zadubljena u svoje misli.
Ponekad znam šta radim, u toj kadi ne leži Merilin Monro već Norma Džin.
Ja dajem Normi ovakav tretman.Ona je navikla da se kupa u vodi u kojoj se pre nje
okupalo šest ili devet osoba.Ona sada može da se kupa u vodi čistoj i transparetnoj
kao staklo.

Sva moja putovanja su  bila ista.Bez obzira gde sam išla i iz kog razloga
sam išla, uvek su se isto završavala – nikad nisam videla ništa.
Biti filmska zvezda znači živeti na ringišpilu.

Zov divljine

Mi borci protiv vetrenjaca, Don Kihoti, na ovom krajicku virtuelnog sveta, izvirujemo iz svojih svetova, iz svojih oklopa, izvirujemo iz izvajanih maski, slazemo kao slagalicu, igramo se recima...i pokusavamo da proturimo malo duse, tamo gde osetimo da bi negde neko mogao da razume, da oseti u srcu....Vlat neznosti...Vlat onog detinjeg skrivenog u nama,sto se otima svetlu.Sto pulsira.Ostavimo svoja tri trna koja nas brane od celog sveta, i rasirimo ruke prema suncu, vetru, slobodi.Jer ovo smo valjda mi, pravi, skriveni u slojevima proslih godina, izgubljeni u vremenu koje mrvi nemilosrdno, prolazi....joj imam podosta godina, a osecam nekako da tek trebam da naucim voziti bicikl bez pomocnuh tockova, sakupljati sarene i staklene klikere, i poceti se zaljubljivati, ludo, srcem....Gledam svoje lice u ogledalu, da li sam to stvarno ja, gde sam se izgubila u medjuvremenu, gde se krije ona plava devojcica, na kom raskrscu se ona izgubila?...Toliko toga bih jos, decijeg, suludog, neiskvarenog-ma da mogu uhvatiti tog prokletnika vreme, stisnuti ga za siju da zastane malo, dok jos malo disem, dok ne saznam ko sam i sta zelim, ne pustim onu devojcicu u meni, da ode....Da se pozdravim sa njom, i znam onda cu i ja moci napred....Ne znam sta sam htela reci, valjda ova malena proviri, prkosi, pomuti mi misli potpuno pa ne znam ni sta mislim ni sta pisem....Uhvati me kao Djoletov D-mol i ne popusta....Ono njeno slobodno, prkosno, vucije, divlje, uinat celom svetu, toliko me obuzme da ostanem bez daha...Zivim svoj zivot, miran, naviknut a ipak znam, osetim zivot kako pulsira skriven u slojevima izgradjenog sveta....I osetim zov divljine, i znam...Mesec me priziva, pun, da zavijam na njega.....Na posletku, zamislite svet bez srecnih okolnosti, gde je sve isplanirano i nista neocekivano ne moze da se desi...Takav svet je najtmurnije mesto koje moze da se zamisli....

Ljubav

Ljubav može od svakog da stvori velikog pesnika; ako vas ona ne može učiniti pesnikom tada vas ništa ne može učiniti pesnikom. Ljubav otvara u vašem biću potpuno drugačiju dimenziju. Bez ljubavi ostajete ograničeni svetom logike. Kada u životu započne da vam se dešava ljubav, logika nestaje, dogadja se da ljubav nadmaši logiku. Zato logični umovi ljubav uvek nazivaju ludošću, slepilom. Logika je uvek ljubav proglašavala slepom, ludom i nazivala je svakojakim imenima iz prostog razloga što intelekt nikada ne može da je shvati. Svet ljubavi je sasvim drugačiji; nema nikakve veze sa matematikom, logikom, naukom. Ne može se meriti niti isplanirati. Niko ne zna tačno i precizno šta je zapravo ljubav. Čak i oni koji su najdublje uronili u nju ustanovili su da su gotovo glupi – ona je neopisiva. Medjutim, iskustvo ljubavi je sjajno, ono u svom zanosu eksplodira na mnogo načina. Može eksplodirati u plesu, u muzici, u slikanju, u svim vrstama stvaranja. Ljubav je uvek stvaralačka. Napokon, svet je ovako destruktivan upravo zato što učimo ljude da potiskuju svoju energiju ljubavi. Potisnuta ljubav postaje destruktivna; a izražena ljubav postaje stvaralačka.

Čekanje

 
Stalno ti ja nešto čekam, druže. Oduvek.
Hajde da ovo ovde sačekam dan ili dva, onog sat ili dva, ono tamo godinu il dve! Čekam.
Da jabuka sazri i sama padne. Čekam na poruke i pozive, čekam na spoznaje, čekam na poklopljene zvezde.
Dok čekam, ne prolazi mi život uzalud. U tom čekanju sagradila sam čardak za maštanje.
Tamo me hoće i ono što me neće. Voli me i ono što me ne voli. Svi su mi tu, sve mi je tu. Nema slatkastih reči koje kaplju pa presuše. Niko ne odlazi, niko ne obećava nemoguće. Čekanje nije gubljenje vremena, ne, ne, druže, loše su te učili.
Za čekanje treba samo mnogo hrabrosti. Da to što čekaš ne izmakne, da ne skrene, da ne bude presretnuto. Da mu ne pozli na putu, da ne promeni smer, da mu ne presuši hod. Hrabrosti treba, i vere.
Čekam na pozive i poruke, čekam da zima prođe kad joj je vreme jer ako, nestrpljiva, izađem bez kaputa, postaću led.
Razumeš ti to, druže!
Kad god nisam čekala, žurba me je dovela do loših procena.
Zato čekam, na svom čardaku za maštanje.
Tamo ima vremena da klica ljubavi postane stameno drvo, da verovanje postane ubeđenje, da ja ostanem ja.
Kad čekaš, ti si nečiji cilj. Taj do koga se stiže i ko se želi.
Zato ja stalno nešto čekam, druže.
Puštam da vreme pripremi teren na kome ću da izgradim čvrstu kuću za življenje dočekanog.