Zov divljine

Mi borci protiv vetrenjaca, Don Kihoti, na ovom krajicku virtuelnog sveta, izvirujemo iz svojih svetova, iz svojih oklopa, izvirujemo iz izvajanih maski, slazemo kao slagalicu, igramo se recima...i pokusavamo da proturimo malo duse, tamo gde osetimo da bi negde neko mogao da razume, da oseti u srcu....Vlat neznosti...Vlat onog detinjeg skrivenog u nama,sto se otima svetlu.Sto pulsira.Ostavimo svoja tri trna koja nas brane od celog sveta, i rasirimo ruke prema suncu, vetru, slobodi.Jer ovo smo valjda mi, pravi, skriveni u slojevima proslih godina, izgubljeni u vremenu koje mrvi nemilosrdno, prolazi....joj imam podosta godina, a osecam nekako da tek trebam da naucim voziti bicikl bez pomocnuh tockova, sakupljati sarene i staklene klikere, i poceti se zaljubljivati, ludo, srcem....Gledam svoje lice u ogledalu, da li sam to stvarno ja, gde sam se izgubila u medjuvremenu, gde se krije ona plava devojcica, na kom raskrscu se ona izgubila?...Toliko toga bih jos, decijeg, suludog, neiskvarenog-ma da mogu uhvatiti tog prokletnika vreme, stisnuti ga za siju da zastane malo, dok jos malo disem, dok ne saznam ko sam i sta zelim, ne pustim onu devojcicu u meni, da ode....Da se pozdravim sa njom, i znam onda cu i ja moci napred....Ne znam sta sam htela reci, valjda ova malena proviri, prkosi, pomuti mi misli potpuno pa ne znam ni sta mislim ni sta pisem....Uhvati me kao Djoletov D-mol i ne popusta....Ono njeno slobodno, prkosno, vucije, divlje, uinat celom svetu, toliko me obuzme da ostanem bez daha...Zivim svoj zivot, miran, naviknut a ipak znam, osetim zivot kako pulsira skriven u slojevima izgradjenog sveta....I osetim zov divljine, i znam...Mesec me priziva, pun, da zavijam na njega.....Na posletku, zamislite svet bez srecnih okolnosti, gde je sve isplanirano i nista neocekivano ne moze da se desi...Takav svet je najtmurnije mesto koje moze da se zamisli....