Čekanje

 
Stalno ti ja nešto čekam, druže. Oduvek.
Hajde da ovo ovde sačekam dan ili dva, onog sat ili dva, ono tamo godinu il dve! Čekam.
Da jabuka sazri i sama padne. Čekam na poruke i pozive, čekam na spoznaje, čekam na poklopljene zvezde.
Dok čekam, ne prolazi mi život uzalud. U tom čekanju sagradila sam čardak za maštanje.
Tamo me hoće i ono što me neće. Voli me i ono što me ne voli. Svi su mi tu, sve mi je tu. Nema slatkastih reči koje kaplju pa presuše. Niko ne odlazi, niko ne obećava nemoguće. Čekanje nije gubljenje vremena, ne, ne, druže, loše su te učili.
Za čekanje treba samo mnogo hrabrosti. Da to što čekaš ne izmakne, da ne skrene, da ne bude presretnuto. Da mu ne pozli na putu, da ne promeni smer, da mu ne presuši hod. Hrabrosti treba, i vere.
Čekam na pozive i poruke, čekam da zima prođe kad joj je vreme jer ako, nestrpljiva, izađem bez kaputa, postaću led.
Razumeš ti to, druže!
Kad god nisam čekala, žurba me je dovela do loših procena.
Zato čekam, na svom čardaku za maštanje.
Tamo ima vremena da klica ljubavi postane stameno drvo, da verovanje postane ubeđenje, da ja ostanem ja.
Kad čekaš, ti si nečiji cilj. Taj do koga se stiže i ko se želi.
Zato ja stalno nešto čekam, druže.
Puštam da vreme pripremi teren na kome ću da izgradim čvrstu kuću za življenje dočekanog.