„Moja priča“ Merilin Monro

Što sam bila starija sve više sam uviđala da sam drugačija od ostale dece jer nije bilo
poljubaca ni obećanja u mom životu.Često sam bila usamljena i želela sam
da umrem.Pokušavala sam da oraspoložim samu sebe svakodnevnim maštanjem.

Naučila sam da ne opterećujem druge svojim pričanjem i plakanjem.

Nikada nisam sanjala o ljubavi čak i nakon moje zaljubljenosti po prvi put.

Ne postoje misli o seksu u mojoj glavi. Ne želim poljubac, ne želim da me
zavede neka filmska zvezda.Istina je da sam ja sa svim tim karminom, svom tom maskarom i svim oblinama senzualna kao fosil.

Uvek sam imala talenat da iritiram žene, još od svoje četrnaeste godine.
Žene imaju tu tendenciju da „uključuju alarm“ kada vide svoje muževe
kako razgovaraju sa mnom.

Radije bih da hiljadu žena budu ljubomorne na mene, nego ja da budem
ljubomorna na bar ijednu  od njih.Jednom sam bila ljubomorna i u tome nema
ničega zabavnog.

Žene mešaju histeriju i strast, džangrizavost i predanost.

Nedeljom sam bila najusamljenija. Nedeljom ne možeš tražiti posao  i ne možeš
se pretvarati da ideš u kupovinu.

Nikada me ne bi mogao privući muškarac koji ima savršene zube.Ne znam da li
to ima veze sa ljudima koje  sam već upoznala.Jednostavno, nisu bili tako savršeni
više nigde drugde.

Nije da mrzim bogate muškarce niti  sam ravnodušna prema novcu, već me
nešto zaboli iznutra kada vidim da neko lako dobije novac i lako ga potroši.

Nisam volela holivudske zabave i nikad mi nije bilo jasno zašto važni ljudi vole
lepo da se obuku i dođu negde gde će samo zuriti  jedni u druge.Možda troje od
četvoro od njih zaista imaju šta da kažu  jedni drugima, ali ostalih dvadeset do
trideset samo će sedeti okolo nalik na lampe. . .

Ne znam zašto ali uvek su me privlačili muškarci koji nose naočare.

Većina muškaraca (i žena) misle da imam dva lica.Bez obzira koliko iskreno
razgovarala sa njima uvek su verovali da pokušavam nekako da ih prevarim.
Kada govorim imam tu naviku da ne završavam rečenice, a to ostavlja utisak
da ne govorim istinu.

Imam mnogo loših navika.Jedna od njih je kašnjenje.Kada treba da se spremim da odem negde na večeru u osam, ja ću ležati u kadi više od sat vremena.Kada prođe
osam ja ću i dalje biti u kadi i dodavati parfem u vodu i biti zadubljena u svoje misli.
Ponekad znam šta radim, u toj kadi ne leži Merilin Monro već Norma Džin.
Ja dajem Normi ovakav tretman.Ona je navikla da se kupa u vodi u kojoj se pre nje
okupalo šest ili devet osoba.Ona sada može da se kupa u vodi čistoj i transparetnoj
kao staklo.

Sva moja putovanja su  bila ista.Bez obzira gde sam išla i iz kog razloga
sam išla, uvek su se isto završavala – nikad nisam videla ništa.
Biti filmska zvezda znači živeti na ringišpilu.

Zov divljine

Mi borci protiv vetrenjaca, Don Kihoti, na ovom krajicku virtuelnog sveta, izvirujemo iz svojih svetova, iz svojih oklopa, izvirujemo iz izvajanih maski, slazemo kao slagalicu, igramo se recima...i pokusavamo da proturimo malo duse, tamo gde osetimo da bi negde neko mogao da razume, da oseti u srcu....Vlat neznosti...Vlat onog detinjeg skrivenog u nama,sto se otima svetlu.Sto pulsira.Ostavimo svoja tri trna koja nas brane od celog sveta, i rasirimo ruke prema suncu, vetru, slobodi.Jer ovo smo valjda mi, pravi, skriveni u slojevima proslih godina, izgubljeni u vremenu koje mrvi nemilosrdno, prolazi....joj imam podosta godina, a osecam nekako da tek trebam da naucim voziti bicikl bez pomocnuh tockova, sakupljati sarene i staklene klikere, i poceti se zaljubljivati, ludo, srcem....Gledam svoje lice u ogledalu, da li sam to stvarno ja, gde sam se izgubila u medjuvremenu, gde se krije ona plava devojcica, na kom raskrscu se ona izgubila?...Toliko toga bih jos, decijeg, suludog, neiskvarenog-ma da mogu uhvatiti tog prokletnika vreme, stisnuti ga za siju da zastane malo, dok jos malo disem, dok ne saznam ko sam i sta zelim, ne pustim onu devojcicu u meni, da ode....Da se pozdravim sa njom, i znam onda cu i ja moci napred....Ne znam sta sam htela reci, valjda ova malena proviri, prkosi, pomuti mi misli potpuno pa ne znam ni sta mislim ni sta pisem....Uhvati me kao Djoletov D-mol i ne popusta....Ono njeno slobodno, prkosno, vucije, divlje, uinat celom svetu, toliko me obuzme da ostanem bez daha...Zivim svoj zivot, miran, naviknut a ipak znam, osetim zivot kako pulsira skriven u slojevima izgradjenog sveta....I osetim zov divljine, i znam...Mesec me priziva, pun, da zavijam na njega.....Na posletku, zamislite svet bez srecnih okolnosti, gde je sve isplanirano i nista neocekivano ne moze da se desi...Takav svet je najtmurnije mesto koje moze da se zamisli....

Ljubav

Ljubav može od svakog da stvori velikog pesnika; ako vas ona ne može učiniti pesnikom tada vas ništa ne može učiniti pesnikom. Ljubav otvara u vašem biću potpuno drugačiju dimenziju. Bez ljubavi ostajete ograničeni svetom logike. Kada u životu započne da vam se dešava ljubav, logika nestaje, dogadja se da ljubav nadmaši logiku. Zato logični umovi ljubav uvek nazivaju ludošću, slepilom. Logika je uvek ljubav proglašavala slepom, ludom i nazivala je svakojakim imenima iz prostog razloga što intelekt nikada ne može da je shvati. Svet ljubavi je sasvim drugačiji; nema nikakve veze sa matematikom, logikom, naukom. Ne može se meriti niti isplanirati. Niko ne zna tačno i precizno šta je zapravo ljubav. Čak i oni koji su najdublje uronili u nju ustanovili su da su gotovo glupi – ona je neopisiva. Medjutim, iskustvo ljubavi je sjajno, ono u svom zanosu eksplodira na mnogo načina. Može eksplodirati u plesu, u muzici, u slikanju, u svim vrstama stvaranja. Ljubav je uvek stvaralačka. Napokon, svet je ovako destruktivan upravo zato što učimo ljude da potiskuju svoju energiju ljubavi. Potisnuta ljubav postaje destruktivna; a izražena ljubav postaje stvaralačka.

Čekanje

 
Stalno ti ja nešto čekam, druže. Oduvek.
Hajde da ovo ovde sačekam dan ili dva, onog sat ili dva, ono tamo godinu il dve! Čekam.
Da jabuka sazri i sama padne. Čekam na poruke i pozive, čekam na spoznaje, čekam na poklopljene zvezde.
Dok čekam, ne prolazi mi život uzalud. U tom čekanju sagradila sam čardak za maštanje.
Tamo me hoće i ono što me neće. Voli me i ono što me ne voli. Svi su mi tu, sve mi je tu. Nema slatkastih reči koje kaplju pa presuše. Niko ne odlazi, niko ne obećava nemoguće. Čekanje nije gubljenje vremena, ne, ne, druže, loše su te učili.
Za čekanje treba samo mnogo hrabrosti. Da to što čekaš ne izmakne, da ne skrene, da ne bude presretnuto. Da mu ne pozli na putu, da ne promeni smer, da mu ne presuši hod. Hrabrosti treba, i vere.
Čekam na pozive i poruke, čekam da zima prođe kad joj je vreme jer ako, nestrpljiva, izađem bez kaputa, postaću led.
Razumeš ti to, druže!
Kad god nisam čekala, žurba me je dovela do loših procena.
Zato čekam, na svom čardaku za maštanje.
Tamo ima vremena da klica ljubavi postane stameno drvo, da verovanje postane ubeđenje, da ja ostanem ja.
Kad čekaš, ti si nečiji cilj. Taj do koga se stiže i ko se želi.
Zato ja stalno nešto čekam, druže.
Puštam da vreme pripremi teren na kome ću da izgradim čvrstu kuću za življenje dočekanog.

Vruce... hladno...

Ne volim igre vruće-hladno.Teraju me da ignorišem i ono malo slatkog i nestanem.
Neke se priče nikada ne mogu objasnti.Sve smo ono nešto blizu a nismo ni blizu.Jel' se mi to igramo?
A ja previse jednostavna da bih bila zadovoljna igrarijama.
Ljudi se često previše razmeću sa ponudama i obecanjima koja nikad ne ispune.A možda smo ipak na neki način dragi,ko će ga znati
.Zar je moguće nekoga baš dobro poznavati dok ne vodiš ljubav sa njom ili njim.
Kad nam se to desi,tek onda možemo pričati o bliskosti.
Ako nam se desi opet,onda je to intima,želja,potreba i emocije nemerive.
Ako nam se ne desi drugi puta,onda je to klasika.To može imati svako.
On ponekad može biti i čista mržnja.Da,daaa. još kako može biti i mržnja.
Ali kad je dobar,onda je i sve drugo dobro. Onda se sve uklapa. Vrlo malo ili ništa nam smeta. Sve se može popraviti,ulepšati,doterati,prevideti pa čak i oprostiti i sačekati.
Tad se rastojanje između ubistva i preživljavanja,poput otrova, meri gramima.
Tad se i zrak koji ne primečujemo,pretvara u zrak koji dišemo.

Ja vrlo dobro znam šta neću.Još kad bi neki znali šta hoće,bilo bi potpuno...

...i konačno živiš...

U životu ne boli ono što je loše. U životu boli ono što je dobro i nema ga. Gde je, što ga nema? Tada ti se čini kao da si sebe izgubio. Kada bi bio dobro, ne bi sa sažaljenjem mogao misliti na to s kim živiš. Šta je dobro? Nema o tome znanja i poznavanja, niko ne zna. Kada poznaješ još ne znaš, kada znaš već ne poznaješ, takvo je dobro. Svakome drugačije. Zajedničko dobro ne postoji. Šta ćeš mi reći, šta se dogodilo ovoga leta? Naučio si da letiš, već umeš da po vodi hodaš, umeš da ispružiš ruku? Konačno živiš?

Lajoš Kesegi

Teski dani

Ima tih nekih ljudi koji misle da žive život. Kao što i ja to mislim. Mada često mislim da on živi nas.

Ima tih nekih ljudi koji žive svaki dan. Ustaju rano ujutro, idu na posao, guraju se u prevozu, rade ovo ili ono, s posla idu u prodavnicu, spremaju ručkove, gledaju televiziju, bave se decom i to je sve. Nemaju ništa za sebe. Ne izlaze nigde, ne putuju, ne druže se, ne čitaju. Ne smeju se. I njima je tako dobro.

Ima tih nekih ljudi koji su ozbiljni i ispunjavaju svoje dužnosti. I žive život, a život živi njih. Nemaju novca, želje su im od plastelina, oblikuju ih svaki dan i čekaju. Da prođe, da dođe, da ode.

Gubili su sebe, gubili su prijatelje, osmeh, zdravlje.

Otpratila sam te neke ljude zauvek.

Život ih je nadživeo.

Ima tih nekih ljudi koji imaju prijatelje, smeju se, druže, izlaze, putuju. Skaču iz aviona, plivaju morima, lete iz države u državu kao mi do komšiluka. Smeju se. Videli su ceo svet, okusili mnoge kuhinje, duhovno se nadgradili, voleli se, živeli život i svoje želje. Bilo im lepo.

Prvi se davali svakodnevici, drugi sebi i uživanjima.

I njih je život nadživeo, i njih sam otrpatila zauvek.

Ima tih nekih sendvič dana u kojima je tuga pomešana sa srećom. Dana u kojima teg čas važe čas na jednu, čas na drugu stranu. Teški su to dani. Teški su životi koji žive nas. A mi mislimo da imamo izbora.