Tvoja Ja…

Nocas sam na vrhovima prstiju  lutala  sumom, u onom istom snu,  koji se
ponavlja oduvek..Trcala  po rosnoj travi sve do cistine,  gde sam te cekala u svim vremenima…
Ja…Gresnica, prokleta od svih, zbog svoje ogromne potrebe za Ljubavlju…
Da Ljubav dam…I da Ljubav  primim, 
ja,  umorna zver ,  izmucena gladju za tobom…
Pitoma samo na pomisao da ces doci  i tu glad nahraniti silovitom  neznoscu svoga bica…
Obukla sam  haljinu od lisca, u kosu stavila  svice, koji su  pri punom Mesecu  svetlucali zeleno poput smaragda…
U nocima poput ove ,kada Mesec ljubi oblake i krije svoje lice, svetlo je njihovo   magicno ljubicasto…
Sumski pauk mi je nacinio  rukavice od najfinijih svilenih niti, da moj dodir bude nezan i mek, kada ti dotaknem lice…
Nacinila sam nam postelju od mirisne paprati, ubrala sumske jagode,  da te hranim izmedju poljubaca…
Medom i cvetnim prahom  namazala svoje usne i telo, da ne prestanes da me ljubis…
Za tebe Viteze, lutalico, koji me ne vidis, jureci zivotima mnogim,  uzanim puteljkom sumskim   ne osvrcuci se…
Cekam te u ovakvim nocima, kada su vetrovi blagi, a mirisi topli i puni…kada je nebo samo modri , barsunasti plast…
Znam da osecas moje  postojanje , fasciniraju te  svici, a mirisi meda, sumskih  jagoda i divljeg cveca, uzburkaju  ti dusu necim
poznatim, prisnim…Zatrepere  ti  svi damari u telu..
Samo jos malo…i setices se..Naci ces ono sto u svojim  lutanjima trazis, gonjen neobjasnjivim  nemirima…
Sumski med…oci boje meda, prasecanje na njih.. u tvojoj dusi trag identican onom u mom pogledu…
Sve si mi blize…osecam to.
Cekam,  iako cekati ne znam…
Tvoja Ja…

sanjam ... sanjam ...sanjam...

Ne volim rastanke pa neka ovo bude početak beskraja ... na raskrsnici snoviđenja gde anđeli oblače nova bela perja ... gde vile radosnice osmehe poje i gde se ljubav samo ljubavlju zove ... onda zažmurim ... udahnem duboko ... znam, nedostaješ ... zagrlim beskraj i sanjam ... sanjam ...sanjam...

Treba mi..

Treba mi još jedan život...

Još jedan...

Ne predugačak,

ali, dovoljan...

Da vratim što je izgubljeno,

da ispravim pokvareno...

Da oprostim neoprošteno...

Treba mi još jedna šansa,

da pokušam drugačije...

Da sve kocke

skupim i promešam,

da imam pravo

na još jedno

bacanje...

Treba mi još jedan dan za želje...

Ali, nek' one ne budu tajna...

Svima da kažem

šta bih i kako bih...

Pod zvezdama, pod miljama sjaja...

Treba mi još jedan besplatan poziv...

Još jedan tren za nas...

Za mene i tebe..

Da čujem, da saznam...

Da li mi još prepoznaješ glas...

Treba mi...

Ali, ne trebaš mi ti.

Ne znam zašto...

Ni kako,

ali u moj se svet

više ne uklapaš.

Valjda je to,

kao što kažu,

momenat

kada se iz ogromne vatre

samo u prah pretvaraš...

...nepoznat autor...

Ogledalo

Nekada davno živio jedan kralj koji je imao jedan ogroman dvorac.Ali taj dvorac bio je dosta čudan.Čitav dvorac bio je iznutra prekriven ogledalima – zidovi, podovi, plafoni, apsolutno sve.Milioni ogledala. Jednoga dana kada nikoga nije bilo u dvorcu odnekud dotrča neki pas i uđe u dvorac. Iznenađen nepoznatim mestom, počeo je da se osvrće oko sebe. I na njegov užas shvati da je sa svih strana okružen mnoštvom pasa. Bili su svuda i bilo ih je bezbroj. Sa namerom da se zaštiti od njih, pas im pokaza zube, no u istom trenutku i ostali psi pokazaše zube. On poče da reži da bi ih zaplašio. Kao odgovor na to svi psi oko njega počeše da reže. Videvši to, pas je već bio sasvim siguran da mu je život u opasnosti i poče da laje. No čim je zalajao i ostali psi počeše da laju na njega. I što je on jače lajao to su i oni jače lajali.Sutradan ujutru dvorjani su našli nesretnog psa kako leži mrtav. A bio je tamo sam samcijat. Osim njega u dvorcu nije bilo nikoga. Tamo su bili samo milioni ogledala. Niko se nije borio sa njim, zato što nikoga nije ni bilo. Ali on je vidio sebe u ogledalima i to ga je preplašilo do smrti. I kada je počeo da se bori, odrazi u ogledalima su takođe počeli da se bore. Uginuo je u borbi sa milionima sopstvenih odraza koji su ga opkoljavali sa svih strana.

Ako ne postoje prepreke unutar nas, ne mogu da postoje ni prepreke izvan nas.

Jer svet je samo odraz onoga što je u nama. Svet je jedno ogromno ogledalo.

Sećanja

Izvini što sam još uvek
ljubavnik želja, misli, snova.
I što te niko nikada neće opisati,
kao moje pesme.
Niko te osećati neće,
kao moja duša.
Izvini, sto ti nisam izgovorio one reči,
koje sam prećutao,
koje bi te pronašle i stigle.
Još uvek, godine koje prolaze,
nisu otupile moju čežnju za tobom.
Izvini, sto i ovo malo mene odlazi i u odlasku,
prećutkuje ime tvoje.
Dog god me se budeš sećala,
ja neću biti tako daleko !
H.Skoko

Napisaću ti pismo.

Napisaću ti pismo.
Ni previše tužno,ni previše sretno,
da suzu ne pustiš
a da se opet malo osmehneš.
Ni previše dugo,ni previše kratko,
da ga pročitaš od početka do kraja
sa istim žarom.

Napisaću ti pismo,
u kome ne žalim puno za našim danima,
a opet nadam se novim.
Da mi je svejedno što duze nismo trajali,
a opet,sve isto bih ponovila s tobom.

Napisaću ti pismo,
da ti kažem koliko sam sretna sada,
al da sam nekad sretnija bila,
da više nisam sama
jer imam nekog ko me voli,
al da sam opet usamljena.

Napisaću ti pismo,
da ono kaže sve što nisam ti stigla reći,
onda kada si odlazio.


Napisaću ti pismo,
i po ko zna koji put ga izgužvati
i opet početi ispočetka....

Prica o LEGO kockama...

Rodis se sastavljen.. sa svim "delovima" i tako te tretiraju kao normalnu, zdravu i pravu osobu. Uzivas u periodu zivota bez briga. Krenes u skolu i vise nije tako. Neki delovi malo popuste ali si i dalje sastavljen. Ako ti se posreci, tako preguras i srednju i fakultet. Ali...
Znam da ste svi cekali tu famoznu skoro neizostavnu rec. Obicno "ne sluti na dobro" pa ni u ovom slucaju.
Elem, zaljubis se i pocinjes da se rasrafljujes kao nikad pre toga. U cudu si jer ne znas sta te je snaslo. Ma skroz si rastimovan. Ako ti u ljubavi "cvetaju ruze" onda ti to i ne smeta. U suprotnom neces znati "gde bijes". Tada pocinjes da se osecas kao da te neko rastavlja na delove, kao da si od Lego kocki. Osecaj je, za ne pozeleti nikom, osim - ako si osvetoljubiv prema toj odredjenoj osobi koja te je i "rasrafila". Ali kako nista nije vecno, polako skupljas svoje "Lego kocke" i vracas ih na mesto. Hmm...mozda nisi bas sve pod konac doterao ali delovi su tu. To je bitno.
Oporavljas se i tako ponovo stajes cvrsto na noge. No, nekada ljudi ne znaju da izvuku pouku, ne budu obazrivi ili budu maleri pa ponovo nalete na osobu koja ce ih opet, rastaviti na delove. Mozda ste samo dobra dusa pa ne znate kako sa nekima i tako budete lak plen. No svako novo rasrafljivanje i ponovno sastavljanje ostavlja tragove na nama, tacnije, na nasem srcu i dusi. Tako one nase "lego kockice" sve teze mogu da se vrate na mesto, da se uglave gde treba i moraju biti. Jer, bilo je raznih "lomova" u medjuvremenu, ne samo ljubavnih. Krsilo je tvoju dusu i srce mnogo toga... a kad samo pomislis kakvo ti je bezbrizno detinjstvo bilo, sa jakim delovima na pravom mestu. A sad si doveden u fazu rastimovanog klavira. Ne znas da li da places ili da se smejes (od muke). Vracas film u svojoj glavi nebrojeno puta i cudis kako ti se sve to izdesavalo. U neverici si nad sopstvenim zivotom. Natrag i da mozes, pitanje je da li bi opet mozda bilo isto. A u buducnosti ne znas sta te ceka. Zato, stoj cvrsto SADA na nogama i pokusaj da sastavis od komadica sebe - CELOG.
I dok to pokusavas, ni od kuda se pojavi NEKO ko ce ti dati volju, snagu, zelju i smernice da uspes u svom poduhvatu. To je osoba kojoj je stalo da budes opet ono dete sa svim delicima i komadicima svog zivota. To je osoba koja ce biti uz tebe na sve moguce nacine i pomagace ti da opet budes CEO. To je osoba koja ce drzati "u zagrljaju" sve parcice tebe, dok se ne sjedine u celinu.
TO JE OSOBA KOJA TE BEZUSLOVNO VOLI. A tada i ti ponovo postajes ono dete, jako...u jednom "komadu".