Osecam Te ...

 Gde god se okrenem,vidim tebe, jer ti si moj san letnje noci, osecam te u svemu,
 u svakom suncevom sjaju,u svakom otkucaju srca,u svakom dodiru vetra...
 Dok gledam kapi kise kako padaju,osecam blizinu tvoje duse koja je za mene
 okean emocija,zato se u njoj zelim zauvek kupati...

Zatvori oci, zaustavi vreme

 Kad se osetis podeljen izmedju jave i sna
 i kad te ruka bola povuce do samog dna...
 Zaviri kroz prozor srca, tamo cu biti ja
 Moj osmeh sacuvan negde u kutku tvog secanja...

 Kada ti poslednja neznost odluta s dlanova...
 Kad shvatis neizvesnost svih svojih planova,
 poslusaj muziku jutra al' ne misli puno na nas,
 poslusaj jecaje vetra... na tren ces cuti moj glas.

 Kada ti slane kapi kise skliznu niz obraze...
 Kad samom sebi priznas sve svoje poraze...
 Kad te samoca slomi i tuga ti u dusu kroci,
 pogledaj u ogledalo sudbine i videces moje oci.

 Kad shvatis da je za sve daljine sveta potreban jedan korak...
 Kad ti se zivot bez mene ucini bezvredan i gorak..
 Skloni paucinu zaborava sa naseg neba u snu,
 zatvori oci, zaustavi vreme.. videces, bicu tu.

Ceznem da ti kazem da te volim

Ceznem da ti kazem da te volim ....ali plasim se da cu izgubiti ono najsvetije sto imam ..a to je tvoje prijateljstvo...Nocima sanjam te i muce me osecanja prema tebi...Nemam hrabrosti da si moja radost,da mi sacinjavas mladost i cinis me srecnom...Posmatram te i pozelim da vrisnem snazno i da celom svetu kazem da te neizmerno volim,ali bojim se da bi mi se smejao...Neznam da li i ti mene volis i da li bi mi uzvratio ljubav koju cuvam samo za tebe...u trenutku sve bih ti rekla al me muci crv sumnje da ce moja bol tvojim odbijanjem postati jos veca...Bojim se da te ne izneverim i nerazocaram...Nedostaje mi hrabrosti jer me plasi pomisao da cu biti duboko povredjena. Zato svoja osecanja iznosim na ovo parce lista i svoj bol i tugu cuvam samo za sebe...Mozda jednog dana kada prodju godine i skupim hrabrosti mozda ti sve i kazem...do tada cu uvek ceznuti da ti kazem volim te...al mozda tad vec bude kasno....Ceznem...da sednem pored tebe i da te posmatram...mogla bih tako danima i satima...al plasim se da ne bih izdrzao...Mislim da ce ova moja ljubav prema tebi trajati bar onoliko koliko traje ovaj moj tuzni zivot...a mozda i duze...Volela bih da ti kazem koliko te volim,koliko mi znacis...Cujes li? Oslusni samo malo,molim te...Cujes li koliko negde daleko jedno srce kuca i zove te...Ceznem da ti kazem sta jos osecam,ceznem da me samo jednom poslusas,zar trazim previse? Zelim da placem,a suze mi na lice ne naviru...Onda pozelim da se smejem,a osmeh nije cuo za mene...Pozelim da patim,ali ne mogu jer je to nesto sto sada osecam...Pozelim zivot,ali ti nisi tu....a moj zivot si ti...I tako zelim jednu zelju za drugom,sve dok ne shvatim da si svaka moja zelja,moj bol,moj osmeh,moja patnja,moja suza..

Trust Rating

87%

kapimudrosti.blogspot.com

I Bog im ne dade dusu.

Ne. Ovo nije "blog" o jednoj religiji.
Ne. Nije ni o jednom Bogu.
Religija je sveta.
Kakva god i cija god ona bila.
Mene su tako ucili. A vas?

Neke jesu. Neke nisu.
Neki razmisljaju mozgom.
Nekima glava sluzi samo za sisanje.

Sta nas iz razlicitih religija povezuje?
Vera, ljubav, postenje, postovanje, humanost... Zvuci smesno? I jeste!

Zato sto onima kojima glava sluzi samo za sisanje ne vide dalje od svog nosa. Ne vide da je covek coveku vuk! Ne vide propast i bedu, cemer i jad!

Ne vide da smo svi - bili mi beli, crni ili zuti; pravoslavci ili katolici; hriscani, muslimani ili budisti; Srbi, Hrvati ili Bosanci; Turci ili Kinezi - samo ljudi.
SVI IMAMO ISTE OSNOVNE POTREBE, NEGONE, ZELJE!
Svi bi hteli bolji zivot...

Sta kaze svaka religija?
- Bez mrznje, zavisti, pohlepe...

Kako onda samoprozvani vernici sebe uopste mogu da nazivaju vernicima?
Sta?
Cudno ti je? Nasao/la si se uvredjenom? I treba!
Sramota.

Kako istinski sebe posvetiti religiji ako u tvom srcu postoji mrznja? Zelja za necijom smrcu?
BOG TO NE PRASTA! NIJEDAN BOG!


Jeste se nekad zapitali kako neko moze da postuje ono sto mu je strano? Niste?
Zato sto je on bolji covek od vas.

Ateisti su bolji ljudi od samoprozvanih, umno poremecenih i zatrovanih mrznjom vernika. A takvih je na ovom Balkanu previse!

A oni sa visim intelektom se povlace pred bargom. Plase se! Prebijanja, ubijanja samo zato sto postuju tudje. I opet ovi samoprozvani pocinjavaju greh.

Tu je i sveta knjiga koju je pola njih videlo samo na TVu. Taman posla da su je procitali. To je smaranje za njih! I da procitaju opet nece da shvate SUSTINU! Jer su puni zlobe. Gledaju samo pravo. Tako i prolaze u zivotu...

A sve religije kazu da onaj odozgoe vidi sve. Pa vi mislite malo o tome...

PRIČA O ČEKANJU

Čekanje je jedno čudno stanje, jedna teško objašnjiva kategorija.
Kao dete imaš neki red po kome se sve odvija. Čekaš i znaš – osećaš da će se i kad određene stvari dogoditi.
Onda odrastaš i što si odrasliji – tako sve teže možeš da se skrasiš. Hoćeš svuda preko reda, žuriš, juriš. Tu negde upoznaješ redove, šaltere, nervozu. Kao i ti, tako i ostali oko tebe čekaju; hteli bi brže, hteli bi preko reda... A nervoza raste.
Pokušavaš raznim taktikama da se smiriš; da čekanje nekako lakše preguraš. Brojiš stolice po čekaonicama; ljude, pločice na zidovima i podovima; čitaš unazad imena i nazive na vratima; čitaš neke novine i reklamne materijale koji su tu – po čekaonicama odavno ostavljeni.
Stupaš u kontakt sa drugim ’’čekačima’’; kao - slušaš ih, klimaš glavom a misli ti samo na jedno fokusirane: ’’Hoću li skoro’’.
Ta čekanja se sve više lociraju po raznim bolnicama, domovima zdravlja i lekarskim ordinacijama; ljudi bi preko reda, žuri im se... Valjda misle da će im biti bolje ako ’’stignu’’ kod lekara neki minut ranije. Tu tvoju frustraciju ’’podgrevaju’’ razni ’’padobranci’’; ’’vezisti’’, usporene medicinske sestre kao i razna mito-poklon-lica. Nerviraš se, svađaš, psuješ sve glasnije, pretiš...
Onda odlučiš da promeniš taktiku za sledeći dolazak: ugrabićeš jako rano, zauzećeš mesto u redu i NIKO neće moći da te nervira... Naravno da ta fora ima i svojih loših strana; prvo – mnogi je primenjuju i drugo – oni koji idu preko reda i njihovi jataci koji ih uvode preko istog tog reda – ne haju za one koji su ubledeli od ranojutarnjeg buđenja i čekanja, neobrijani, gladni, umorni, iznemogli.
A godine će prolaziti. Ti ćeš negde posao završiti brže; negde sporije; oguglao na čekanja, na mnoga maltretiranja od strane raznoraznih ’’čuvara sistema’’ koje je birokratski establishment postavio između tebe i tvog cilja koji bi se jednostavno mogao nazvati: ’’brzo i efikasno rešenje problema’’. Negde ćeš potplatiti te branioce bastiona nedodirivosti, negde ćeš se buniti, vikati, pretiti, kadkad i posvađati a bogme i ’’pošakati’’ sa nekima koji beskrupulozno hoće preko tebe i mnogih drugih čekatora; pokazujući neku glupavu superiornost u bržem ostvarivanju cilja... Uglavnom – načekaćeš se!
Sazrevanjem, da ne kažem starenjem, postaćeš sve ravnodušniji, sve više ćeš oguglati; izgubiti želju da razna čekanja ubrzaš i što je jako interesantno – uglavnom ćeš stizati da obaviš i posvršavaš na vreme sve što treba. Često – u zadnji čas ali ipak; nekako na vreme. Tu i tamo će se bes i nervoza manifestovati; kad ’’dara pređe meru’’, gunđanjem, ponekom psovkom, podizanjem glasa, lupanjem vratima i pretnjom službenicima koji se nađu između tvog problema i njegovog razrešenja.
I sve više ćeš početi da uviđaš da ta žurba i nervoza ustvari malo pomažu. Shvatićeš da je put ka našem konačnom odredištu zacrtan i da ga ubrzavati na usputnim stanicama nema baš mnogo smisla.
Čekanje, žurba, nervoza... To su samo neki od vagona kojima se vozimo ka tom cilju.

Reci

Iskustvo kaze,sto manje reci koristis,to ce te ljudi vise ceniti....

 Ljudi cene karakter. Dabi neko imao povoljan karakter mora ga izgraditi od reči.
 Jedna familija koristi reči da bi vaspitala dete. Pored reči postoji namera očekivanog ponašanja - vaspitanje.
 Nisu svi u istoj meri vaspitani. Neki su videli i čuli ružne reči.
 Kada se malo priča onda se mnogo misli. Ljudi kada misle vrše popis. Popisuju svoj svet.
 Ako se mnogo priča onda su to uglavnom slikovite rečenice o

događajima koji umaraju ukoliko predstavljaju nečiju veličinu i karakter.
 Reči su nosioci energije. Prejaka reč može da ubije samo zato što je u sebi nosila 'sebičnost'.
 Čini se, da je percepcija od ključne važnosti za baratanje rečima.
 Volja diktira percepciju a karakter diktira očekivano ponašanje.
 Ponašanje je veoma komplikovano činjene jer se podrazumeva pa je stoga i predvidljivo.
 Kontrolisano ponašanje je označeno terminom 'traganje' ...

Sve je matematika

Pre nekoliko dana slušala sam „najnoviji metod“ vaspitavanja

deteta koje ne voli da uči i da ide u školu. Imućni

roditelji sa manjkom vremena i viškom novca

rešili su da svog sina ljubimca motivišu za školu.

I za to postoji cenovnik – svaka zarađena petica

znači uvećani džeparac za 300 dinara, četvorka

je 200, trojka je 100, dvojka je 50. A za jedinicu

sinčić plaća roditeljima 100 dinara.

Kada sam to čula došlo mi je odmah da pozovem svoju majku

i da je pitam zašto sam ja učila za džabe.

Da je takav cenovnik postojao

u vreme mog školovanja bila bih bogataš i pre

osamnaeste, a onda bih izdržavala roditelje

koje sam opelješila svojim uspehom. Ma, da

je meni plaćano za svaku peticu, završila bih i

dva fakulteta pride.

U vreme mojih tinejdžerskih dana  radilo se u kafićima, bilijar-klubovima  i na uličnim štandovima za koji dinar...

A ja sam za peticu dobijala tapšanje po

ramenu, za četvorku pitanje zašto to nije moglo

malo bolje, za trojku zabranu izlaska u park, dok

je dvojka bila sasvim jednaka jedinici – za nju

sam morala da slušam dugačka predavanja koja

mogu da se sabiju u jedno jedino pitanje: „ Sve smo ti omogućili, zašto nam tako vraćaš?!“.

A sad me to vodi u mnogo dublja razmišljanja – šta se sve može platiti i naplatiti na

ovom svetu i koliko bih bila bogata ili siromašna

da sam za sve imala neki cenovnik. Školske

ocene bih dobro unovčila, kao i muškarce sa

kojima sam ostajala duže nego što sam želela.

Dobro bih prošla i da sam naplaćivala besmislena obećanja ljudi do kojih mi je stalo i prijateljstva koja nisam uspela da odrzim....
Mogla sam da naplatim muškarcima koje sam volela to što se i dan danas pitam kako bi mi bilo sa njima.

A mogu i sadašnjem da obračunam to

što me je ukrao onima koji su hteli da se takmiče

kako da me usreće, kao i svaki kilogram viška

koji sam nabacila bez načina da ih skinem

jer sam mu rodila decu. Ma daj, samo da se naplacuje......

Očito da su ovo vremena kad se i srce

mora dobro platiti da bi se slomilo.

Nekad sam volela da pravim opklade sa svojim muškarcem

u poljubce ili u masažu, a od

kada sam čula za „model vaspitanja putem cenovnika za ocene“

promenila sam taktiku. Evo,

pre par sati je moj dragi tvrdio da može da se

popne na drvo u parku, a ja sam se opkladila

da neće uspeti – u paklu cigareta. I dobila sam.

Ostala sam bez masaže i poljubca ali ću da pušim više od njega!

Ako dobro plati, možda ću

mu otkriti ime svog poslednjeg udvarača, a ako

mi prepiše sve što poseduje (i on i njegova familija)

otkriću mu i sa koliko sam njih bila pre njega.

A kako moji sinovi razumeju vrednost

novca, moraću da smislim cenovnik kojim ću  

matematički uvek biti u dobitku – 

nenošenje  čarapa po kući – 200 dinara,

promašena šolja 250, itd.Ako nemaju da plate

poslaću ih kod tate.Neka on da.

Da, čudna vremena su došla. Gde god se okrenem upitam se da li to grešim ja  ili su ljudi toliko skrenuli sa uma...

Bračni parovi imaju svoje bankovne račune,

svoje štekove i svoje tajne izvore zarade i nemaju pojma koliko onaj drugi ima.

Majka odlazi u penziju i u vikendicu

da tamo živi a naplaćuje kiriju sveže razvedenoj

kćerki sa detetom koja nema gde drugde da ode

(istina, kirija je pristojna, a ima i centralno grejanje i telefon!).

Muž svako veče odlazi ulicu dalje da spava kod svoje majke i vraća se ujutru kući kod žene i deteta na doručak.

Dedama se uzima penzija kao ucena da ga nepokretnog ne pošalju

u dom, a bake insistiraju da ih unuke od četiri

godine ne zovu bakama pred drugim ljudima.

I onda se pitaju da li se bliži smak sveta.

A ja bih ponekad mogla da vam kažem – on

je upravo u toku!!!!