PRIČA O ČEKANJU

Čekanje je jedno čudno stanje, jedna teško objašnjiva kategorija.
Kao dete imaš neki red po kome se sve odvija. Čekaš i znaš – osećaš da će se i kad određene stvari dogoditi.
Onda odrastaš i što si odrasliji – tako sve teže možeš da se skrasiš. Hoćeš svuda preko reda, žuriš, juriš. Tu negde upoznaješ redove, šaltere, nervozu. Kao i ti, tako i ostali oko tebe čekaju; hteli bi brže, hteli bi preko reda... A nervoza raste.
Pokušavaš raznim taktikama da se smiriš; da čekanje nekako lakše preguraš. Brojiš stolice po čekaonicama; ljude, pločice na zidovima i podovima; čitaš unazad imena i nazive na vratima; čitaš neke novine i reklamne materijale koji su tu – po čekaonicama odavno ostavljeni.
Stupaš u kontakt sa drugim ’’čekačima’’; kao - slušaš ih, klimaš glavom a misli ti samo na jedno fokusirane: ’’Hoću li skoro’’.
Ta čekanja se sve više lociraju po raznim bolnicama, domovima zdravlja i lekarskim ordinacijama; ljudi bi preko reda, žuri im se... Valjda misle da će im biti bolje ako ’’stignu’’ kod lekara neki minut ranije. Tu tvoju frustraciju ’’podgrevaju’’ razni ’’padobranci’’; ’’vezisti’’, usporene medicinske sestre kao i razna mito-poklon-lica. Nerviraš se, svađaš, psuješ sve glasnije, pretiš...
Onda odlučiš da promeniš taktiku za sledeći dolazak: ugrabićeš jako rano, zauzećeš mesto u redu i NIKO neće moći da te nervira... Naravno da ta fora ima i svojih loših strana; prvo – mnogi je primenjuju i drugo – oni koji idu preko reda i njihovi jataci koji ih uvode preko istog tog reda – ne haju za one koji su ubledeli od ranojutarnjeg buđenja i čekanja, neobrijani, gladni, umorni, iznemogli.
A godine će prolaziti. Ti ćeš negde posao završiti brže; negde sporije; oguglao na čekanja, na mnoga maltretiranja od strane raznoraznih ’’čuvara sistema’’ koje je birokratski establishment postavio između tebe i tvog cilja koji bi se jednostavno mogao nazvati: ’’brzo i efikasno rešenje problema’’. Negde ćeš potplatiti te branioce bastiona nedodirivosti, negde ćeš se buniti, vikati, pretiti, kadkad i posvađati a bogme i ’’pošakati’’ sa nekima koji beskrupulozno hoće preko tebe i mnogih drugih čekatora; pokazujući neku glupavu superiornost u bržem ostvarivanju cilja... Uglavnom – načekaćeš se!
Sazrevanjem, da ne kažem starenjem, postaćeš sve ravnodušniji, sve više ćeš oguglati; izgubiti želju da razna čekanja ubrzaš i što je jako interesantno – uglavnom ćeš stizati da obaviš i posvršavaš na vreme sve što treba. Često – u zadnji čas ali ipak; nekako na vreme. Tu i tamo će se bes i nervoza manifestovati; kad ’’dara pređe meru’’, gunđanjem, ponekom psovkom, podizanjem glasa, lupanjem vratima i pretnjom službenicima koji se nađu između tvog problema i njegovog razrešenja.
I sve više ćeš početi da uviđaš da ta žurba i nervoza ustvari malo pomažu. Shvatićeš da je put ka našem konačnom odredištu zacrtan i da ga ubrzavati na usputnim stanicama nema baš mnogo smisla.
Čekanje, žurba, nervoza... To su samo neki od vagona kojima se vozimo ka tom cilju.