Priča bez posvete

Sve priče na svetu već postoje...i ispričane i neispričane. Ispričane su zapisane na papirima ili u knjigama....Ove druge su tu oko nas...Reči od kojih nastaju postoje i žive izgovorene bar jednom. Lutaju okolo slobodne i čekaju...čekaju nekog ko će umeti da ih poslaže u ritmu svog srca i tako postane vlasnik jedne nove ispričane priče.

Od tog momenta ta priča počinje svoj život i traži i čeka nekog ko će je pročitati i u njoj prepoznati sopstveni ritam srca. Nekada to traženje i čekanje traje jako dugo....ali je ono vredno makar i jednog čitanja sa uzbudjenjem u srcu. Tada priča postaje besmrtna jer ispunjavanjem duše onog koji je pročitao postaje deo nje. Takvoj priči ne treba posveta. Ona je već posvećena...

...................................

Već nekoliko meseci pokušavam da složim reči u glavi koje se roje kao pčele u košnici...ali mi ne ide...Reči lete, otimaju se....ne dozvoljavaju da ih uskladim sa ritmom srca. Ili je ritam neuhvatljiv ili reči navru kao lavina i zatrpaju me nesposobnu da im nadjem smisao.
Često zavirujem u najskrivenije kutke sopstvene duše tražeći neku zalutalu i skrivenu reč koja će pokrenuti ostale....spremne da se poslažu oko nje vodjene nekom tajnom kombinacijom koja postoji ali koju ja svesno ne prepoznajem.
Ako krenem da pajam prašinu po kutkovima sećanja naviru slike....obojene i pune emocija. Crno belih nema....odavno sam ih sve obojila kao dečije slikovnice i ispod njih ispisala reči koje im pripadaju.
Te priče u slikama već odavno stoje uramljene i okačene po hodnicima mojih uspomena. Postoje mračni hodnici sa slikovnicama u kojima preovlađuju tamne boje....tamo sve ređe zalazim. Obojila, dopisala prave reči, uramila i prepustila senkama prošlosti. U one hodnike uspomena koji su okupani svetlošću, a uramljene slikovnice pune živih boja svraćam svakodnevno. Iz njih crpim snagu za novi dan...za lepu reč...za ljubav koja me čini živim.
U tom hodniku ljubavi su slikovnice kojima ne trebaju dopisane reči. One su kao kaledioskopi...svaki put kad ih pogledam...drugačije složene boje i oblici. Iako znam svaki oblik...svaku boju...volim da ih osmehom nanovo kombinujem i slažem. Iz tog hodnika izlazim razigrana, veselog oka, spremnog da namigne celom svetu....
 ..............................

Sve priče na svetu već postoje...i ispričane i neispričane. Ispričanima udahnuh ljubav,smisao i život...a neispričane me traže i čekaju. U tom svetu postoje i neke moje u kojima sam uspela da nadjem smisao složenih reči prateći titraje mojih damara. Čekaju nekog da ih oseti...doživi...učini posebnim i posvećenim.

Amajlije :)

Za osam amajlija protiv svakog zla i nevolje potrebno je imati: iz levog oka odraz slova Alfa , manji krug što stvara vilin konjic na površini vode , izmedju dva prsta nežnosti cvetnog praha , kao nokat palca ljuspicu svoda, kraći šum rasta mladice tise, večnu zabranu okretanja, srazmerno sebi snage semena , duplo nade , par krila od lepog sna , pod mišku prhtaj goluba , krstinu uglova gledišta , što se na duge trepavice spusti pahuljica, koliko može da stane u usta ljubavnih reči, nozdrvu mirisa majčine dušice, po dobar uzdah od sva četiri vetra , što više prolećne svetlosti, nemerljive upornosti tajne, bilo koji deo duge , pola čaše sjaja belutka iz potoka , dva sastojka koja se možete setiti samo na dan pravljenja amajlija , odoka boje dnevnog leptira , svežanj magije ključeva , zrnce šuškanja skarabeja , srednje jačine zvuka trube andjeoskih , jednu stalnu pomisao na vlagu prepona, po želji pesme zrikavca, kovrdžu dima od kućnog ognjišta, na vrh noža plamena , pedalj dužine vlakno oblaka , iver bleska munje, običnu kapljicu znanja vode , dokle može da se vidi let sokola , vertikalu bar do pete nebeske svere , u drugu nozdrvu mirisa zemlje , smeha , nikad dovoljno smeha , za naušnicu zuj pčela , dok se medju stablima ne izgubi pogled na šumu , kočopernost trave zvane prkos , naramak popodnevnog hlada smokve , nisku cmoketića , malčice buke drvenog razboja , na dlan toplote paperja , širi zamah strukom bosilja , veštinu posmatranja kvadrata , oko svega opis kruga i iz desnog oka odraz slova Omega.

...moj kraj…moj raj....

I danas evo stojim cekajuci cudo, ostavljajuci pikavce tamo gde sam cekala, a ulica je duga, nema kraja…posvuda su, kao proklete mrvice secanja u mojoj glavi, eno ih, na toj istoj ulici…I dalje me secaju na tebe, na ono sto si bio,na ono sto sam mislila da si. Znam, krivi smo i ti to znas zar ne? Steta, tisina ne ume da odgovori na takvo pitanje. Lakse je reci “Kriv je neko”. Neka bude tako… Ali ko je on? Mislim da nije sudbina, to ne postoji. Covek? Zar neka osoba moze da stane nama na put? Taj neko bas ume da pokvari sve. Ali nije li lakse okriviti nekoga ko mozda i ne postoji, ciji lik, oblik tela i nameru cak ni ne znamo? Suvise pitanja, a cigareta svake sekunde gori, doci ce vreme da je ugasim i nastavim dalje, jer cak je i vreme za moje unutrasnje bitke ograniceno, glupi sistem, glupi sabloni koje nam serviraju Bas to sprecava ljude da previse misle.. Bar sedam i po minuta razmisljanja od dima niko ne moze da mi uzme. Znas, mozda treba da te gledam kao zavisnost bas od onih istih cigareta uz koje nadolazi bujica pitanja; ako hoces da prestanes moras da kazes “to je to, dosta je, ne zelim vise da unistavam sebe” ali za to treba karakter, jaka volja, a kako mozes da zelis da odbacis ljubav. Ako kazes “hajde jos jednu pa necu vise” znas i znam da ces da nastavis , da ti jos jedna cigareta- jedan poljubac,dodir,pogled nece biti dovoljan da utoli glad i da stanes. Ko li je taj neko? I sad se smeje, ali, doci ce vreme kad ce sve da se istopi, kad ce sve da se pomesa i suze i smeh, i noc i dan… i u tom medjuprostoru cemo zajedno da stojimo, zagrljeni, stopljeni jedno u drugo,sve ce da se vrti oko nas i to ce biti moja verzija radosti i slobode, to ce biti moj kraj…moj raj.

Majci

Bila si žena,majka,
radnica, domaćica,
krojačica,frizerka,
lekarka,kuvarica…
Kako si sve to
mogla i umela,
za svakog
vremena imala,
svakog razumela.
Stalno mislim
na tebe.
Pitam se
da li si ikada
imala vremena
za sebe.

Šta svaka žena treba znati o onim stvarima

- Šta svaka žena treba znati o onim stvarima

 (A. Čulina) - odlomak

Kad ga već nekako nađete, namamite, omamite i uvatite u mrežu tek onda dolaze prave muke. Kako ga privezati da se ne iskoprca, ne sklizne i ne pobegne iz te mreže? Oni znaju biti vrlo ljigavi, kao ribe, lignje, samo se nekako izmigolje, puste crnilo i dok se ti osvestiš više ih nema.

Osim šta smo već zaključili da su kao bebe kojima celi život treba menjati pelene, brisati nos, češkati ih i maziti kao male majmunčiće, pevati pesmice, prati, peglati i glancati, turpijati im pete, seci nokte na nogama, šišati ih i sapunati leđa, kuvati rucak kakav je kuvala njihova majka, cutati za vreme dnevnika i dok čita novine. To je samo mali delić onoga šta žene rade da ih privežu. Tu je još masu pojedinosti i kombinacija koje treba uzet u obzir i o njima povesti računa.

Muškarci o jednom tipu žena maštaju, a sa sasvim suprotnim tipovima se žene. Ono, maštaju o plavim, putenim, dugonogim, kosookim princezama koje ništa ne rade: ne peru, ne oru, ne kopaju, ne flertaju, samo lepo sede, pevuše, lakiraju noktiće, uzdišu onako mirisne i naravno čekaju njih, svoje prinčeve da ih oslobode, zagrle i odvedu u neki bajkoviti svet, kao sta je Zlatokosa u zamku čekala i dočekala svog princa. O njima oni maštaju, za njima čeznu, a da im jedna takva dođe dva dana u kuću i zasedne, da recimo, umisto da kuva, po čeli dan lakira nokte i uzdiše, treći dan bi dobila nogu u guzicu i odletela nazad u svoju bajku. :)

  Zato se naši muški žene sa sasvim suprotnim tipovima žena za koje računaju da mogu dobro fizički i psihički potegniti i da, nakon što po celi dan skaču tamo-amo za mužem i decom, uveče ne padnu mrtve od umora nego sačuvaju još snage za skakutanje i šaputanje u bračnom gnjezdašcu. Takve žene su za kuću, jer će svaki muški radije žrtvovat svoj ideal žene nego vlastiti komod.

On to razmišlja vrlo praktično i naravski podešava da mu život bude što lakši, udobniji i ugodniji. Bolje je imat ženu malo kraćih nogu i jačih ruku, da nije neki manekenski tip pa da može raditi, služit ga i dvoriti, nego neku mirisnu dugonogu lepoticu koju on mora služiti. To naši muški neće nikad napraviti. Takve mirisne lepotice oni čuvaju za van kuće. :)

A nije ni čudo da kućne žene izgledaju nikako. Moraju po celi dan trčati po kući, prat zahode, brisat dečiju guzicu i rigotinu, kuvat raznorazne ruckove, kaše i sarme. I kako pored svega toga mogu još i lepo mirisat i izgledati? Ko će pored kupusa i pasulja mirisati na Šanel? Lako je bilo Merlin Monro spavati sa tri kaplje Šanela 5 kad ona ni kupusa ni sarme nije vidila. I to je nemoguće tražiti od jedne normalne kućevne žene i domaćice, no to je ujedno i ono šta muške odbija od kuće. Pa od jedne takve bedne zaposlene i manje mirisne žene neretko pobegnu u zagrljaj mirisne lepotice koja ih van kuće samo voli i čeka.

 I sad šta učiniti. Ništa, treba iz toga izvesti zaključak da se žena nikada ne sme opustiti. Nikadaaaaa! Nije uzaludna ona: Da se od žene očekuje da u društvu bude pametna kao Ajnštajn, lepa kao Sofija Loren, u kuhinji vrhunska kuvarica, a u postelji kurva. Ozbiljno, i u hodniku, dnevnoj sobi, a naročito kuhinji i na balkonu žena mora biti sređena cakum-pakum. Izgledati ala kombinacija Sofije Loren i Ketrin Denev. Namazana, doterana, s frizurom, mora kuvati i servirati sa stilom, smeš-kom i šarmom bez ijednog znaka ljutnje i nezadovoljstva. Kao u najelitnijem restoranu. Kao japanska gejša.

Žene obično imaju običaj kad su po kući da obuku ono šta one nazivaju: nešto komotno. To su uglavnom neke indijske široke pantalone na koje se našim muškima diže kosa na glavi, barem mom bivšem, onda vikleri na glavi i još kojekakvi kućni znakovi.

Kad je mene moj upozno spadala sam i ja u onaj vanjski tip žena, lepa mirisna, i takvu me zavoleo. Kad me utero u kuću i kad su zavladala ova druga pravila, ja ih budala prihvatila, jer sam mislila da će mi učvrstit ljubav i brak. Dohvatila se metle, a sebe zapustila. I tako terala, rintačila sve dok mi jednog dana dragi, dok sam ribala pod i tapete, nije reko: A, j*** Gabrijela, šta si se zapustila, pa našta to licis, pa nisam ja hteo ženu sluškinju. To mi je reko i malo - pomalo iskliza iz kuće, a posle i iz mog života. Kao ona lignja iz mreže. Zato, drage moje, nemojte se zapustit, nikako.


Izvor: the books of knjige

Naučiš

Nakon nekog vremena uvidiš tanku crtu između držanja za ruke i vezanja za dušu. I naučiš da voljeti ne znači oslanjati se, a društvo ne znači sigurnost. I naučiš da poljupci nisu ugovori, a pokloni obećanja. I počneš prihvaćati svoje poraze uzdignute glave i otvorenih očiju, s ljupkosti odrasloga čovjeka, a ne tugom djeteta. I naučiš da sve puteve moraš sagraditi danas jer je sutrašnje tlo isuviše nesigurno za planiranje. Nakon nekog vremena naučiš da i sunce opeče ako mu se previše približiš. Stoga sadi svoj osobni vrt i uređuj svoju dušu, umjesto da čekaš da ti netko pokloni cvijeće. I naučiš da možeš mnogo toga pretrpjeti. Da si uistinu snažan, I da uistinu vrijediš.
                     Veronica A. Schoffst

Ostavljam osmeh...

Pokazuj ljubav svakoga dana svima onima do kojih ti je stalo! Crtaj im osmehe svojom dobrotom, ne srami se pustiti srce da govori. Ne budi preponosna kad su lepe reči u pitanju! Mnogi će biti sretni upravo tvojom zaslugom!!!

☆.¸.•´¯.♫•*¨`*•¸.☼❤.♫•*¨`*•¸.☼♥..◕◡◕ Ostavljam osmehツ