Priča bez posvete

Sve priče na svetu već postoje...i ispričane i neispričane. Ispričane su zapisane na papirima ili u knjigama....Ove druge su tu oko nas...Reči od kojih nastaju postoje i žive izgovorene bar jednom. Lutaju okolo slobodne i čekaju...čekaju nekog ko će umeti da ih poslaže u ritmu svog srca i tako postane vlasnik jedne nove ispričane priče.

Od tog momenta ta priča počinje svoj život i traži i čeka nekog ko će je pročitati i u njoj prepoznati sopstveni ritam srca. Nekada to traženje i čekanje traje jako dugo....ali je ono vredno makar i jednog čitanja sa uzbudjenjem u srcu. Tada priča postaje besmrtna jer ispunjavanjem duše onog koji je pročitao postaje deo nje. Takvoj priči ne treba posveta. Ona je već posvećena...

...................................

Već nekoliko meseci pokušavam da složim reči u glavi koje se roje kao pčele u košnici...ali mi ne ide...Reči lete, otimaju se....ne dozvoljavaju da ih uskladim sa ritmom srca. Ili je ritam neuhvatljiv ili reči navru kao lavina i zatrpaju me nesposobnu da im nadjem smisao.
Često zavirujem u najskrivenije kutke sopstvene duše tražeći neku zalutalu i skrivenu reč koja će pokrenuti ostale....spremne da se poslažu oko nje vodjene nekom tajnom kombinacijom koja postoji ali koju ja svesno ne prepoznajem.
Ako krenem da pajam prašinu po kutkovima sećanja naviru slike....obojene i pune emocija. Crno belih nema....odavno sam ih sve obojila kao dečije slikovnice i ispod njih ispisala reči koje im pripadaju.
Te priče u slikama već odavno stoje uramljene i okačene po hodnicima mojih uspomena. Postoje mračni hodnici sa slikovnicama u kojima preovlađuju tamne boje....tamo sve ređe zalazim. Obojila, dopisala prave reči, uramila i prepustila senkama prošlosti. U one hodnike uspomena koji su okupani svetlošću, a uramljene slikovnice pune živih boja svraćam svakodnevno. Iz njih crpim snagu za novi dan...za lepu reč...za ljubav koja me čini živim.
U tom hodniku ljubavi su slikovnice kojima ne trebaju dopisane reči. One su kao kaledioskopi...svaki put kad ih pogledam...drugačije složene boje i oblici. Iako znam svaki oblik...svaku boju...volim da ih osmehom nanovo kombinujem i slažem. Iz tog hodnika izlazim razigrana, veselog oka, spremnog da namigne celom svetu....
 ..............................

Sve priče na svetu već postoje...i ispričane i neispričane. Ispričanima udahnuh ljubav,smisao i život...a neispričane me traže i čekaju. U tom svetu postoje i neke moje u kojima sam uspela da nadjem smisao složenih reči prateći titraje mojih damara. Čekaju nekog da ih oseti...doživi...učini posebnim i posvećenim.