Moja zemlja

Rodjena sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu nista ne vraca dozive. Popiju ih daljine. Jata lete u mestu, i mogu se uzabrati. Sve se priginje zemlji. Sve je nadohvat ruke. Tu se prostori mere svitanjima i sumracima , a vreme duzinama senki. Mlecni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moras da se penjes: zvezde rastu u zbunju. Samo se uputis ravno, pa vrezama od zlata i posle desetak koraka vec hodas po nebesima. Zar sve to ne lici na slobodu? 

Gde pobeći...

Želim da imam moć Da mogu da zažmurim kada je potrebno Da mogu da vičem kada sam pogurena Da mogu da se smejem i da plačem Želim da imam moć Da mogu da letim da budem ptica Da odletim odavde Ali gde... Svuda je isto... bezlično Oko mene su ljudi bez lika Bez identiteta i porekla... morala Nešto je krenulo naopako Ja nemam moć i zato moram sve da gledam Moram da ćutim dok me bičuje život... najgori dželat Ne mogu više ni da se smejem Jer mi je život uzeo radost Ostao mi je samo plač.....

Da li me volis?

"Da li me volis?" - zapitao si me jednog jutra dok smo po paukovim mrezama skupljali nocne leptire. Rekla sam: "Ne znam." Ljubav je za mene bila poput celjusti lava. Nisam zelela da zavrsim u nima. "Da li me volis?" - ponovo si me pitao onog letnjeg popodneva dok smo sedeli na obali. Voda se preplitala sa nasim stopalima. "Mozda." - odgovorila sam i provukla prste kroz tvoju kosu zamsenu vetrom. "Da li me volis?" - upitao si me i one veceri kada smo dugo, dugo saputali lazi na jastuku. Uzviknula sam: "Da!" - jer nisam vise mogla da zamislim dase probudim, ada te ne vidim sa leve strane. "E, vidis... Ja vise ne znam da li te jos uvek volim." - rekao si tiho i okrenuo se na drugu stranu ostavljajuci mi prazninu svojih ledja..

ljubav, smrt, moc i vreme

Četiri moci nas vode - ljubav, smrt, moc i vreme. Potrebno je voleti jer nas Bog voli. Potrebna je svest o smrti da bismo dobro razumeli zivot. Potrebno je boriti se da bismo rasli, ali tako da ne upadamo u zamku moci koju smo time stekli jer znamo da ona ništa ne vredi. Najzad, potrebno je prihvatiti da je naša duša, iako večna, u ovom trenutku uhvacena u mrezu vremena, sa svim njegovim prilikama i ograničenjima.

Skice zivota

Ljutio se na samog sebe, ali onda je pomislio kako je, u stvari, sasvim prirodno sto ne zna sta zeli. Covek nikad ne moze znati sta treba da zeli, jer zivi samo jedan zivot i nikako ne moze da ga uporedi sa svojim prethodnim zivotima, niti ga u sledecim zivotima popraviti...
 Nema nikakve mogucnosti da proveri koja je odluka bolja jer ne postoji mogucnost poredjenja. Covek prozivljava prvi put sve i bez pripreme. Kao glumac koji igra predstavu bez ikakve probe....
Pa koliko onda vredi zivot ako je prva proba zivota vec sam zivot? Zivot je onda uvek sličan skici. Samo, ni skica nije prava rec, jer je skica uvek nacrt za nesto, priprema za sliku. A skica koja je nas zivot je skica ni za sta, crtez iz koga ne sledi slika.  

 

Bez zaborava

Nemoj da zaboraviš, onda kada budeš sve izgubio
 - da sve nije izgubljeno.  
Nemoj da zaboraviš, onda kada budeš sve zaboravio 
 - da sve nije zaboravljeno.   
Nemoj da zaboraviš, nemoj da zaboraviš, jer zaboravu ne smemo dati naše prvo nezaboravno jutro!!

Moje srce, ptica divljine, našlo je svoje nebo u tvojim očima. One su kolevka jutra, one su carstvo zvezda. Moje su pesme potonule u dubine njihove. Pusti me samo da se vinem u to nebo, u njegovo osamno bespuce.