Iluzija

Spaziše avatare,
ona njegov, on njen.
Začara ga njezin pogled
onako polusnen.
Ma, to je žena moga života,
da je ne spazih na avataru
bila bi božja greota.
Kroz njenu glavu
protrča misao kako
bi bilo šteta
da nije ugledala
taj osmeh sa interneta.
I nastadoše muke slatke,
porukice dražesne, kratke,
još poneki smajli
vatru potpiruje
nešto poput strasti
iz njih navaljuje
Zaključiše oboje:
prava je ovo stvar
što ne izmisliše ranije
internet bar.
Predlože da se sretnu u javi.
Ona namesti osmeh kao
Mona Lizin pravi.
A on tek; pomisli isti sam
onaj Stalone,
samo to nikada nisu
primetile one....
U uglu kafea
dva ko pokisla bića,
nije im ni do razgovora
a kamo li do pića.
Kakav pogled - pomisli on,
što nije kao na avataru snen,
i zažali što je u sliku tek bio
zaljubljen.
I njoj je bilo već dosta svega
gde od svih tolikih avatara
da spazi njega.
U istom trenu
ista im misao
kroz glavu preleti;
što li izmislili internet,
bože sveti.