...Ovim rečima se opraštam od tebe. Ali nemoj ih čitati znam da nećes razumeti***
Zvezde obasjavaju mrak, ulepšavaju nebo, daju svetlu notu mojim snovima... Noć je tako tiha, idealna za sanjarenje. Vazduhom se širi neki lepi, meni odnekud već poznat miris....Opija me! I tako opijena, tonem u zanos ove noćne čarolije. . . Večeras stvaram svoju bajku Bajku sa srećnim početkom, bajku sa srećnim junacima. Bajku bez kraja. Večeras dušo zaustavljam vreme...Laganim koracima slobodno sam ušetala u jedan mali predeo svoje duše, protkan ljubavlju, čvrstim emocijama, čeznjom, pa i iluzijama...Tu se glasno čuje 'muzika duše' tu sve lebdi od veselja. Tu je sve u boji sunca. Tu sam ja u ulozi čuvara... Pazljivo bdim nad svojim snovima. Čuvam ih....Sećanja su neizbezna jer ja tako hoću. Lepa su i ja ih volim i negujem ih kao još neprocvalu ruzu... Sve ono što je bilo, uvek će postojati, ali negde duboko u mojim sada već pomalo uspavanim mislima.Ne zelim da zaboravim i ne treba da zaboravim. On je moja inspiracija za kreiranje još lepsih snova. Negujem ono što imam, radujem se onom što će tek biti...U toj svojoj bajci ja imam i ulogu gospodara. Gospodarim svojim snovima koji zaista imaju neku posebnu snagu, nedodirljivi su i stvarni......Neki jak, čudan bol oduzeo je moje nedosanjane snove ovih dana Osećam opet onaj miris daljine, koji me obuzima nekontrolisano i nosi čak i ne slutim gde. Nisam za ljude, suvišna sam i sama sebi.... ......Tonem negde duboko, u more svojih davno isplakanih suza......Više ih nemam, a htela bih. Bar to, kad već niša više nemam. Možda bi mi sa njima bilo lakše....Mozda!?...Ne znam, ništa više ne znam ni gde sam, ni ko sam, ni ima li me uopšte... ..Prekasno je za bilo kakva pitanja. Odgovora nikad nema.... Izgubljeno je sve, sve osim sećanja, koja više i nisu tako lepa jer bude nepozeljnu tugu i otimaju moj osmeh pa mi postaje potpuno stran, neprepoznatljiv....I ja postajem neprepoznatljiva drugima neprepoznatljiva ali ne i sebi, jer odlično znam te svoje trenutke slabosti....Uništavaju me ali prolaze.....Odlazim polako, tiho, nečujno....Možda ovaj put bez povratka Sad sam sigurna da sam sve to samo sanjala.
Zvezde obasjavaju mrak, ulepšavaju nebo, daju svetlu notu mojim snovima... Noć je tako tiha, idealna za sanjarenje. Vazduhom se širi neki lepi, meni odnekud već poznat miris....Opija me! I tako opijena, tonem u zanos ove noćne čarolije. . . Večeras stvaram svoju bajku Bajku sa srećnim početkom, bajku sa srećnim junacima. Bajku bez kraja. Večeras dušo zaustavljam vreme...Laganim koracima slobodno sam ušetala u jedan mali predeo svoje duše, protkan ljubavlju, čvrstim emocijama, čeznjom, pa i iluzijama...Tu se glasno čuje 'muzika duše' tu sve lebdi od veselja. Tu je sve u boji sunca. Tu sam ja u ulozi čuvara... Pazljivo bdim nad svojim snovima. Čuvam ih....Sećanja su neizbezna jer ja tako hoću. Lepa su i ja ih volim i negujem ih kao još neprocvalu ruzu... Sve ono što je bilo, uvek će postojati, ali negde duboko u mojim sada već pomalo uspavanim mislima.Ne zelim da zaboravim i ne treba da zaboravim. On je moja inspiracija za kreiranje još lepsih snova. Negujem ono što imam, radujem se onom što će tek biti...U toj svojoj bajci ja imam i ulogu gospodara. Gospodarim svojim snovima koji zaista imaju neku posebnu snagu, nedodirljivi su i stvarni......Neki jak, čudan bol oduzeo je moje nedosanjane snove ovih dana Osećam opet onaj miris daljine, koji me obuzima nekontrolisano i nosi čak i ne slutim gde. Nisam za ljude, suvišna sam i sama sebi.... ......Tonem negde duboko, u more svojih davno isplakanih suza......Više ih nemam, a htela bih. Bar to, kad već niša više nemam. Možda bi mi sa njima bilo lakše....Mozda!?...Ne znam, ništa više ne znam ni gde sam, ni ko sam, ni ima li me uopšte... ..Prekasno je za bilo kakva pitanja. Odgovora nikad nema.... Izgubljeno je sve, sve osim sećanja, koja više i nisu tako lepa jer bude nepozeljnu tugu i otimaju moj osmeh pa mi postaje potpuno stran, neprepoznatljiv....I ja postajem neprepoznatljiva drugima neprepoznatljiva ali ne i sebi, jer odlično znam te svoje trenutke slabosti....Uništavaju me ali prolaze.....Odlazim polako, tiho, nečujno....Možda ovaj put bez povratka Sad sam sigurna da sam sve to samo sanjala.