Ovo su trenuci kada tisina postaje glasnija od bilo kog zvuka i preti da mi zaglusi i ono
malo razuma koji je ostao posle tebe.
A bio si sve , pa čak i ono sto nisam htela. Trčala sam kao usplahirena
kosuta na svaki susret sa tobom, saplitala se u žurbi da se susretnem sa sjajem iluzije koja je
obasjavala moj život. Gubila tlo pod nogama, a ti me čekao da ti padnem u zagrljaj. Kupala se u
plavetnilu tvojih očiju. Otkud sad taj pakleni oganj u njima...
Sećam se... staro vino, brod koji se lagano nise pod
igrom talasa... neizbrisivi otisci sećanja, poput pečata u vosku. Pogledi kojima se me milovao i
otvarao neke nove horizonte, zamisljena želja nasred reke i potajni strah da se neće ostvariti. Ali
jeste...
Ponekad se treba čuvati svojih želja, sto ih vise želite, to je brzi vas put u sunovrat. Naginjem
se nad usnulim licem malog andjela, ravnomerno dise neopterećen nepravdama ovog sveta,
plačem, ali u sebi, ne želim da ga probudim, a kroz izmaglicu ispraćam sve ono sto smo bili i mogli
da budemo, a nismo znali... ili nismo dovoljno želeli...
Нема коментара:
Постави коментар
Ovaj obrazac služi za slanje komentara i poruka ako Vam je potreban neki vid kontakta sa korisnicima.