Zaustavite zemlju

eh,da...ova planeta ide u nepoznatom pravcu......Moji su bili ona generacija koja je slušala ploče, bila u izvidjačima i presovala cvece i Boze svetlucavi staniol bonbona u knjizi Pola Elijara...Moji roditelji su bili generacija koja je slušala Toma Dzonsa, Pola Enku, Peta Bunu i Pleterse. Ćale je kevi ostavljao poljsko cveće na prozoru. I ona ga je čekala, kao što niko nikoga čekati nije znao.... To su bile te godine. Kada nas još nije bilo. Ni u najavi.  Ni u sjaju oka. Kada je u celom kvartu bio samo jedan televizor i zestoki Zorz Stanković. Sve ostalo je bilo po jusu....Rodili smo se i preživljavali iako naše mame nisu išle na 3d ultrazvuk. Radjale su sa 22 i nisu bile depresivne i nisu brinule da li će im deca ići u privatne ili drzavne škole. Nisu ni očekivale čudo. Išle su napred i na drugarske večere.. Oblačili smo se u Kluzu. Dobijale su karanfile za Dan zena. Nisu postojale pampers pelene i ulošci sa krilcima. Mazale su nokte sedefnim lakom i nosile mindjuše na klipsu.... Umele su da rastegnu mesečnu platu do prvog....Imale su u ormanu garderobu koju su čuvale za svečane prilike. I uvek su nešto čuvale za tamo neke dane, posebne. Očevi su radili do tri i obavezno spavali posle ručka. Služili vojsku godinu dana, pisali čeznjiva pisma i tetovirali JNA,na mišicama....A sve duševne i telesne bolesti lečili univerzalnim lekom šljivovicom Koristile su se i platnene maramice, muške karirane i zenske sa cvecem. Minival je na velika vrata stigao u naš grad. Vijagra nije postojala. U sedam i petnaest počinjali su crtići....A nedeljom pre podne domaći filmovi i Muzički tobogan. Nosili smo frotirske pidzame, potkošulje, farmerke na tregere, majice sa Sandokanom  i hulahopke. Mazali usta grozdjanom mašću. Navijali za Brus Lija...Postojali su samo vučjaci, koker španijeli i pekinezeri po parkovima. Stjuardese su bile najtlepše devojke iz kraja. Bilo je nepristojno zvati telefonom izmedju tri i pet. Rodjendane smo slavili po kućama, sa malim sendvićima sa praškom šunkom, kačkavaljem i kiselim krastavcicima!...Nalivali smo se koktom, i jupijem. Cmok, čoko-moko, i onaj u čašici jeli smo bez brige da li su pravljeni od punomasnog mleka ili ne. Navijali smo za štrumpfove i mrzeli Gargamela. Gledali Smogovce i Opstanak. Smejali se Beniju Hilu i Šojiću. Nije bilo kateringa. Hepeninga. Bar-kodova...Za razliku polova nismo saznali na forumima.Imali smo Dečje novine iz Gornje Milanovca i Tik-tak. Sa mamama nismo pričali o seksu, a knjige o seksualnom vaspitanju su nam pod obavezno uvaljivali profesori iz biologije, koji su imali dil sa prodavcima.....Pravili smo sendviće za uzinu. Čitali Politikin zabavnik. Oblačili papirnu Lu. Sakupljali sličice Sara Kej i Tarzana. Tukli smo se i svadjali. Bili šminkeri i pankeri.....Roditelji nisu angazovali advokate i optuzivali profesore za verbalni delikt i pedofiliju. Plata je stizala na vreme. Nismo imali plejstejšne, video igrice, ni sto televiziskih kanala. Imali smo Bolji zivot, Dinastiju i Sever i jug. Drti densing i Futluz...Nismo imali mobilne, čet rumove, nevladine organizacije... Imali smo stripove, upisivali smo se jedni drugima u spomenare i izostavljali stranu na kojoj je trebalo da napišemo ime simpatije.Igrali smo se po parkovima, peli po drvećima i padali. Nismo imali solarijume i frenč manikir. Reklama za zastavu 101 glasila je - Savremeno, snazno, startno i komforno vozilo sa petoro vrata. Vozili smo se bez onih dodatnih sedišta za decu, bez sigurnosnih pojaseva, zvakali smo bazooka žvake, kuvalo se sa vegetom, jeli smo šampite i ajmokac.....Čekali u idiotskim redovima da bismo ušli u prvi Metkdonalds.Viski se otvarao za specijalne prilike. Gledali smo zajedno Kviskoteku, slušali noćni program na radiju, prepričavali knjige Agate Kristi, mislili da smo postali mnogo mudri čitanjem Hesea....a i Majkl Dzekson je tada bio crnac.Nisam patetična, samo.....eto porodična slika nešto kao mama, tata, pas, al bez kravate. Nostalgija mi prodje kroz glavu. Za čim?.....bombona 505 sa crtom i zuti stojadin.....Pre nego što bude kasno, ljubazno bih zamolila - Planeto, stani, ja silazim, ako moze.