Sreca

Pita me jedan prijatelj neki dan, jesam li sretna?
Tada sam zaustila da mu kažem da jesam, a onda sam zastala pitajući se...Ma jesam li zaista sretna?!
I šta uopšte znači sreća. Užasno je to relativno. Ponekad pomislim da sam beskrajno sretna, a onda opet ima trenutaka kad jednostavno ne znam šta i kako dalje i tada lutam...
Tada zamislim svoj čamac, sednem i plovim nemirnim vodama, tražeći uporišnu tačku u sebi, temelj na kojem ću moći izgraditi svoju vlastitu sreću i svoju ljubav. No i ljubav je relativan pojam. Zna užasno da zaboli kada postane posesivna. Kad mislimo da nam neko pripada, da je naš i da imamo sva prava na njega. Takva ljubav uvek umire, najčešće u agoniji i vrisku.
Čudno je složen taj svet u kojem jednostavne stvari postaju komplikovane i unište nam život.
A ja bih se tako igrala zatvorenih očiju i želim da mi u vrtu cveće cveta...Da srećem nasmijane ljude, ljude koji su sretni. Ne želim da ikad ta muzika bezbrižnosti prestane svirati u mojoj duši, iako znam da ona kvari moj status u svetu odraslih, u čarobnom svetu majki. Ali nije me briga, ne želim više male stvari, ne želim stvari koje su drugi već izgovorili. Želim svoj svet prepun ljubavi, osmeha, mira i slobode, u kojem više neće biti važno ko ima materijalne stvari ako ih nema.
Jeste li se ikad pitali može li se parama KUPITI sreća? Sigurno može, ali ne sebi. Parama se može KUPITI bombona ili čokolada koja će usrećiti ne samo onoga kome je kupljena, već i onoga koji ju je KUPIO tu je tajna koju mnogi nisu otkrili-KOLIKO DAŠ, TOLIKO DOBIJEŠ. Nema u životu mnogo filozofije. Sve je jednostavno. Trnje od stakla samo napravili, vreme smo samo počeli meriti. Uspešnost merena novcem je ljudska izmišljotina. A ja sam sretna, baš sretna, jer znam da me niko ni sa čime ne može KUPITI..Ne bojim se ničega ovozemaljskog, ama baš ničega. Ja dobro znam da me ljubav čuva, da me čuva sve ono što su moji roditelji usadili u mene i da je to sreća. Da su sreća ljudi koji me vole a ništa ne traže od mene...