Muzika za dusu

Napisacu muzku za neciju dusu
Stotine nota za lepe reci
Stotine reka za jednu susu
I jedan tvoj pogled sto tugu leci


Napisacu muziku za necije srce
Za necije srce kao moje i tvoje
Za njihove vecne otkucaje blage
I emocije koje u njima postoje

Napisacu muziku za jedno lice
Za lice sto se krije medju hiljadama drugih
Muziku sto ce kliziti niz tanke zice
I opisati carobnost osmeha svih


Napisacu muziku za necije oci
Sto na nekom tajnom mestu svoj sjaj kriju
I svaka nota ce padati lako
Ko i suze sto one liju


Napisacu muzku za neciju dusu
Na poslednjoj noti slamace se rime
Jer ona ce nositi nesto mnogo vise
Nosice tvoje, samo tvoje ime

Tvoja Ja…

Nocas sam na vrhovima prstiju  lutala  sumom, u onom istom snu,  koji se
ponavlja oduvek..Trcala  po rosnoj travi sve do cistine,  gde sam te cekala u svim vremenima…
Ja…Gresnica, prokleta od svih, zbog svoje ogromne potrebe za Ljubavlju…
Da Ljubav dam…I da Ljubav  primim, 
ja,  umorna zver ,  izmucena gladju za tobom…
Pitoma samo na pomisao da ces doci  i tu glad nahraniti silovitom  neznoscu svoga bica…
Obukla sam  haljinu od lisca, u kosu stavila  svice, koji su  pri punom Mesecu  svetlucali zeleno poput smaragda…
U nocima poput ove ,kada Mesec ljubi oblake i krije svoje lice, svetlo je njihovo   magicno ljubicasto…
Sumski pauk mi je nacinio  rukavice od najfinijih svilenih niti, da moj dodir bude nezan i mek, kada ti dotaknem lice…
Nacinila sam nam postelju od mirisne paprati, ubrala sumske jagode,  da te hranim izmedju poljubaca…
Medom i cvetnim prahom  namazala svoje usne i telo, da ne prestanes da me ljubis…
Za tebe Viteze, lutalico, koji me ne vidis, jureci zivotima mnogim,  uzanim puteljkom sumskim   ne osvrcuci se…
Cekam te u ovakvim nocima, kada su vetrovi blagi, a mirisi topli i puni…kada je nebo samo modri , barsunasti plast…
Znam da osecas moje  postojanje , fasciniraju te  svici, a mirisi meda, sumskih  jagoda i divljeg cveca, uzburkaju  ti dusu necim
poznatim, prisnim…Zatrepere  ti  svi damari u telu..
Samo jos malo…i setices se..Naci ces ono sto u svojim  lutanjima trazis, gonjen neobjasnjivim  nemirima…
Sumski med…oci boje meda, prasecanje na njih.. u tvojoj dusi trag identican onom u mom pogledu…
Sve si mi blize…osecam to.
Cekam,  iako cekati ne znam…
Tvoja Ja…

sanjam ... sanjam ...sanjam...

Ne volim rastanke pa neka ovo bude početak beskraja ... na raskrsnici snoviđenja gde anđeli oblače nova bela perja ... gde vile radosnice osmehe poje i gde se ljubav samo ljubavlju zove ... onda zažmurim ... udahnem duboko ... znam, nedostaješ ... zagrlim beskraj i sanjam ... sanjam ...sanjam...

Treba mi..

Treba mi još jedan život...

Još jedan...

Ne predugačak,

ali, dovoljan...

Da vratim što je izgubljeno,

da ispravim pokvareno...

Da oprostim neoprošteno...

Treba mi još jedna šansa,

da pokušam drugačije...

Da sve kocke

skupim i promešam,

da imam pravo

na još jedno

bacanje...

Treba mi još jedan dan za želje...

Ali, nek' one ne budu tajna...

Svima da kažem

šta bih i kako bih...

Pod zvezdama, pod miljama sjaja...

Treba mi još jedan besplatan poziv...

Još jedan tren za nas...

Za mene i tebe..

Da čujem, da saznam...

Da li mi još prepoznaješ glas...

Treba mi...

Ali, ne trebaš mi ti.

Ne znam zašto...

Ni kako,

ali u moj se svet

više ne uklapaš.

Valjda je to,

kao što kažu,

momenat

kada se iz ogromne vatre

samo u prah pretvaraš...

...nepoznat autor...

Ogledalo

Nekada davno živio jedan kralj koji je imao jedan ogroman dvorac.Ali taj dvorac bio je dosta čudan.Čitav dvorac bio je iznutra prekriven ogledalima – zidovi, podovi, plafoni, apsolutno sve.Milioni ogledala. Jednoga dana kada nikoga nije bilo u dvorcu odnekud dotrča neki pas i uđe u dvorac. Iznenađen nepoznatim mestom, počeo je da se osvrće oko sebe. I na njegov užas shvati da je sa svih strana okružen mnoštvom pasa. Bili su svuda i bilo ih je bezbroj. Sa namerom da se zaštiti od njih, pas im pokaza zube, no u istom trenutku i ostali psi pokazaše zube. On poče da reži da bi ih zaplašio. Kao odgovor na to svi psi oko njega počeše da reže. Videvši to, pas je već bio sasvim siguran da mu je život u opasnosti i poče da laje. No čim je zalajao i ostali psi počeše da laju na njega. I što je on jače lajao to su i oni jače lajali.Sutradan ujutru dvorjani su našli nesretnog psa kako leži mrtav. A bio je tamo sam samcijat. Osim njega u dvorcu nije bilo nikoga. Tamo su bili samo milioni ogledala. Niko se nije borio sa njim, zato što nikoga nije ni bilo. Ali on je vidio sebe u ogledalima i to ga je preplašilo do smrti. I kada je počeo da se bori, odrazi u ogledalima su takođe počeli da se bore. Uginuo je u borbi sa milionima sopstvenih odraza koji su ga opkoljavali sa svih strana.

Ako ne postoje prepreke unutar nas, ne mogu da postoje ni prepreke izvan nas.

Jer svet je samo odraz onoga što je u nama. Svet je jedno ogromno ogledalo.