Napisaću ti pismo.

Napisaću ti pismo.
Ni previše tužno,ni previše sretno,
da suzu ne pustiš
a da se opet malo osmehneš.
Ni previše dugo,ni previše kratko,
da ga pročitaš od početka do kraja
sa istim žarom.

Napisaću ti pismo,
u kome ne žalim puno za našim danima,
a opet nadam se novim.
Da mi je svejedno što duze nismo trajali,
a opet,sve isto bih ponovila s tobom.

Napisaću ti pismo,
da ti kažem koliko sam sretna sada,
al da sam nekad sretnija bila,
da više nisam sama
jer imam nekog ko me voli,
al da sam opet usamljena.

Napisaću ti pismo,
da ono kaže sve što nisam ti stigla reći,
onda kada si odlazio.


Napisaću ti pismo,
i po ko zna koji put ga izgužvati
i opet početi ispočetka....

Prica o LEGO kockama...

Rodis se sastavljen.. sa svim "delovima" i tako te tretiraju kao normalnu, zdravu i pravu osobu. Uzivas u periodu zivota bez briga. Krenes u skolu i vise nije tako. Neki delovi malo popuste ali si i dalje sastavljen. Ako ti se posreci, tako preguras i srednju i fakultet. Ali...
Znam da ste svi cekali tu famoznu skoro neizostavnu rec. Obicno "ne sluti na dobro" pa ni u ovom slucaju.
Elem, zaljubis se i pocinjes da se rasrafljujes kao nikad pre toga. U cudu si jer ne znas sta te je snaslo. Ma skroz si rastimovan. Ako ti u ljubavi "cvetaju ruze" onda ti to i ne smeta. U suprotnom neces znati "gde bijes". Tada pocinjes da se osecas kao da te neko rastavlja na delove, kao da si od Lego kocki. Osecaj je, za ne pozeleti nikom, osim - ako si osvetoljubiv prema toj odredjenoj osobi koja te je i "rasrafila". Ali kako nista nije vecno, polako skupljas svoje "Lego kocke" i vracas ih na mesto. Hmm...mozda nisi bas sve pod konac doterao ali delovi su tu. To je bitno.
Oporavljas se i tako ponovo stajes cvrsto na noge. No, nekada ljudi ne znaju da izvuku pouku, ne budu obazrivi ili budu maleri pa ponovo nalete na osobu koja ce ih opet, rastaviti na delove. Mozda ste samo dobra dusa pa ne znate kako sa nekima i tako budete lak plen. No svako novo rasrafljivanje i ponovno sastavljanje ostavlja tragove na nama, tacnije, na nasem srcu i dusi. Tako one nase "lego kockice" sve teze mogu da se vrate na mesto, da se uglave gde treba i moraju biti. Jer, bilo je raznih "lomova" u medjuvremenu, ne samo ljubavnih. Krsilo je tvoju dusu i srce mnogo toga... a kad samo pomislis kakvo ti je bezbrizno detinjstvo bilo, sa jakim delovima na pravom mestu. A sad si doveden u fazu rastimovanog klavira. Ne znas da li da places ili da se smejes (od muke). Vracas film u svojoj glavi nebrojeno puta i cudis kako ti se sve to izdesavalo. U neverici si nad sopstvenim zivotom. Natrag i da mozes, pitanje je da li bi opet mozda bilo isto. A u buducnosti ne znas sta te ceka. Zato, stoj cvrsto SADA na nogama i pokusaj da sastavis od komadica sebe - CELOG.
I dok to pokusavas, ni od kuda se pojavi NEKO ko ce ti dati volju, snagu, zelju i smernice da uspes u svom poduhvatu. To je osoba kojoj je stalo da budes opet ono dete sa svim delicima i komadicima svog zivota. To je osoba koja ce biti uz tebe na sve moguce nacine i pomagace ti da opet budes CEO. To je osoba koja ce drzati "u zagrljaju" sve parcice tebe, dok se ne sjedine u celinu.
TO JE OSOBA KOJA TE BEZUSLOVNO VOLI. A tada i ti ponovo postajes ono dete, jako...u jednom "komadu".

Hej ti

Hej ti..Da, baš ti...Vrati se..Zaboravio si...Svoj lik...U mojim mislima...Svoje oči...U mojim zenicama...Svoj dah...Na mojim usnama... Hej ti...Zalutao si...U mojim snovima...

Tvoj ruka

Tvoja ce ruka moju da vodi.. gde nikad nisam bila.. tamo gde su jutra snena.. a nebo kao svila.. od ovoga grada do poslednje luke.. tebi dajem sve.. pruzam ti ove ruke zauvek.. Tvoja ce ruka moju da vodi.. po horizontu plavom.. preci cemo i sedam mora i ici snom i javom.. sto dalje od bola i samoce.. koja umara.. poci cemo sami ti i ja

...Bez tebe...

Dodaj mi tu sreću...Dok sam još na vratima...Tu je negde ostala, kraj tvog uzglavlja... Trebaće mi...Za današnji dan ...I sutrašnji...I onaj posle njega...Bez tebe...

Novčić.

Dozvoli mi da za tebe bacim novčić..onaj

kineski...Ko zna šta šupljina u njemu može da iznedri...Jednom je za mene iznedrila mesto gde sam pala, pa se podigla...Jednom je iznedrila ljubičasto svetlo na granici na kojoj sam se njihala...Poslednje što je iznedrila beše divna noć u kojoj sam te našla...

Mirisni plodovi duse - K. Gibran

"Kad god sam popio gorku casu, imala je talog meda. Kad god sam savladao neku sumovitu prepreku, dospeo sam u zelenu ravnicu. Kad god sam izgubio prijatelja u nebeskoj izmaglici, nasao sam ga u osvitu jutra.


Koliko puta sam svoj bol i jad pokrivao trpeljivoscu nadajuci se da za to sledi nagrada! Ali, kad bih ih otkrio, video bih da se bol u radost preobrazio i da je jad bodrost postao. Koliko puta sam sa prijateljem prolazio pojavnim svetom misleci da je glup i nerazuman, ali sam uvek u tajnome svetu sebe smatrao tiranom i nasilnikom, a njega mudrim i pronicljivim.

Koliko puta sam, opijen nektarom vlastite duse, sebe i svoga sagovornika smatrao jagnjetom i vukom, a kada bih dosao k sebi vidio bih da smo obojica ljudi. I ja i vi, ljudi, ocarani smo onim sto se iz nas javno ispoljava, a prenebregavamo sustinu u nama skrivenu. Ako neko od nas posrne, kazemo da pada; ako polako ide, kazemo da je slabic koji propada; ako zamuca, kazemo da je nem; ako uzdahne, kazemo da je u samrtnom ropcu i da umire.

I ja i vi strasni smo poklonici ljustura koje zovemo '' ja '' i povrsnosti zvanih ''vi '' – zato ne vidimo tajne duha u svome '' ja '', niti tajne duha u '' vi ''.
Sta mozemo uciniti kada smo, zbog vlastite uobrazenosti, nemarni prema istini u nama?

Kazem vam, a mozda su moje reci veo koji prekriva lice istine u meni, kazem i vama i sebi:
Ono sto vidimo ocima samo je oblak koji nam zaklanja ono sto treba da vidimo dusama; ono sto cujemo usima samo je buka koja zaglusuje ono sto treba da usvojimo srcima. Ako vidimo policajca kako hapsi coveka, ne treba da mi sudimo ko je od njih prestupnik. Ako vidimo coveka oblivena krvlju, a drugoga okrvavljenih ruku, razumno je da ne presudjujemo ko je ubica, a ko zrtva. Ako cujemo coveka kako peva, a drugoga kako place, valja da se strpimo dok ne utvrdimo koji od njih je veseo.

Ne, brate, ne sudi o istini u coveku prema onome sto on ispoljava, niti uzimaj njegove reci ili neko delo kao simbol njegove nutrine. Jer, ima mnogo onih koje omalovazavas zbog njihovog teskog jezika i oskudna govora, iako su prepuni umnosti i osecanja. Takodje je mnogo onih koje nipodastavas zbog ruzna izgleda i nedolicna zivota, a oni su jedan od nebeskih darova, jer u ljudima ima bozanskog daha.

Katkada u jednome danu posetis i dvorac i stracaru. Iz prvoga izlazis zadivljen, iz drugoga tuzan, ali kada bi mogao zanemariti pojavnosti koje culima opazas, tvoje divljenje ne bi bilo tako veliko, vec bi se u tugu pretvorilo, a na drugoj strani bi se tvoja tuga do divljenja vinula.

U toku dana mozes sresti dva coveka. Jedan ti se obraca glasom sto lici na bes oluje i pokretima kao u vojnika dostojna strahopostovanja, a drugi ti govori bojazljivo i stidljivo, drhtavim glasom i isprekidanim recenicama. Ali, kada bi ih mogao videti na iskusenjima, ili u cinu zrtvovanja u ime principa, znao bi da napadna plahovitost nije hrabrost i da nemušsa stidljivost nije isto sto i bojazljivost.

Katkada pogledas kroz prozor i medju prolaznicima ugledas monahinju kako ide na jednu stranu i prostitutku koja ide na drugu stranu te odmah pomislis: Koliko li je dostojanstvena jedna, a koliko li je ruzna druga. Ali, kada bi zatvorio oci i za trenutak oslusnuo, cuo bi saputanje u vazduhu: Jedna se za me moli, a druga mi bol zeli; u dusi svake od njih je senka Duha.

Katkada ides svetom tragajuci za onim sto se zove civilizacija i razvijenost te udjes u grad sa velelijepnim palatama, divnim hramovima i sirokim ulicama. Narod u njemu hita na sve strane: neki kao da bi kroz zemlju prodreli, neki kao da bi poleteli, neki kao da bi munju uhvatili, neki kao da bi sami vetar dohvatili, a svi su u prelepoj odeci, sa sjajnom dugmadi – kao da im je praznik ili festival.

Posle izvesnog vremena, put te dovede u drugi grad sa bednim kucama i tesnim sokacima koji, kada kisa padne, pretvore se u glinena ostrva u moru blata. Kada ih sunce ogreje, pretvore se u oblake prasine. Mestani su prosti i jednostavni, kao tetiva na luku: idu lagano, rade polako, gledaju te kao da kroz tebe gledaju negde daleko te napustas njihovu zemlju osecajuci odvratnost i ogavnost, govoreci:
Razlika izmedju onog sto videh u jednom i u drugom gradu je kao razlika izmedju zivota i smrti. U prvom gradu je snaga na vrhuncu, a u drugom krajnja nemoc; u prvom je prolecna i letnja mladost, a u drugom jesenja i zimska apatija; u prvom je upornost mladosti razigrane u vrtovima, a u drugom je staracka nemoc sto iscezava u pepelu.

Ali, kada bi oba grada mogao pogledati bozjim ocima, video bi da su oni kao dva srodna stabla u jednoj basti. Kada bi tako mogao duze pronicati u njihovu sustinu, video bi da ono sto ti se cinilo naprednim u jednome samo su kratkotrajni, sjajni mehurici, a da ono sto si smatrao apatijom u drugome je nevidljiva, postojana vrednost.

Ne, zivot se ne sastoji od svojih pojavnosti, vec od onoga sto se ne vidi; sav vidljivi svet nije sadrzan u svojim ljusturama, vec u sustinama; o ljudima ne treba suditi po licima, vec po srcima.

Ni vera nije sadrzana u izgledu bogomolja, u onome sto grade svestenici i tradicija, vec u onome sto se krije u dusama i sto postoji u namerama.

Ni umetnost nije u onome sto cujes usima, bilo da je to tiho zvucanje pesama, zvonjava reci u kasidama, ili linije i boje koje na slici opazas ocima. Umetnost je u onim nemustim, treperavim distancama izmedju tonova u pesmama; u onome sto do tebe dospeva posredstvom kaside, a sto je u dusi pesnika ostalo neizgovoreno, mirno, samotno; u onome cime te slika nadahnjuje, gledajuci je, vidis nesto dalje i lepse od nje.

Ne, brate, ni dani ni noci nisu sadrzani u svojim pojavnostima; ni ja, koji sam samo putnik u vremenu, nisam sadrzan u ovim recima koje ti izgovaram, osim tek toliko koliko su reci u stanju da ti prenesu moju mirnu nutrinu.

Zato me ne smatraj neznalicom prije nego sto dokucis moje tajno bice, a ne smatraj me ni genijem pre nego sto oslobodis moje bice onoga sto sam od drugih preuzeo. Ne reci:
On je skrtica tesne ruke, pre nego sto moje srce sagledas, ili da sam plemenit i blagodaran pre nego sto saznas sta me podstice na plemenitost i blagodarnost. Ne smatraj me ni zaljubljenikom dok ti se moja ljubav ne objavi u svoj svojoj svetlosti i zaru, niti me smatraj praznim dok ne dotaknes moje krvave rane."