♥♥♥

Voli mi se neko....Onako ludacki...Da sam tuzna kada ga nema...Da drhtim kada zove...Da drzim palceve da dodje...Da zelim da ne ode jos koji sat...

PRAZNA PORUKA

Danas sam od tebe dobila poruku bez ijedne reči.
Čudno.
Obično si uvek rečit i duhovit.
Što se to s tobom događa?
Jesi li po prvi put iz nekog samo tebi znanog razloga
ostao bez teksta?
Ili ti je ruka sasvim prirodno pratila drhtaje srca
dok si u imeniku gledao slova moga imena?

Želim verovati kako je praznina ekrana
sama poslala poruku.
Možda je to bio jedini trenutak u tvom životu
kada si ti bio ja.
Možda si baš u tom času u sebi osetio prazninu
koju ja već odavno ćutim.
Jesi li napokon shvatio koliko prazna može biti daljina?
Ili neispisan prostor skriva istinu upisanu duboko u tebi.

Možda su nevidljivim slovima upravo ovde ispisane
tvoje neizgovorene reči i potisnuti osećaji.
Svejedno!
Ja sam i ovu poruku shvatila kao poruku.
Ponekad i praznina prostora
pokaže puninu skrivene čežnje.
Ponekad se u skrivenoj reči
otkrije punina istine.
Zato ću i ovoga puta
iz ničega stvoriti nešto
te u ovaj prazan prostor upisati reči
koje si ti iz samo tebi znanih razloga
poslao u prazno....

Kolariću paniću :-)

Zaista se puno toga može naučiti iz dečijih pesmica..sećate se ove?

"Kolariću, paniću, pletemo se samiću :-)))
Sami sebe zaplićemo,
Sami sebe rasplićemo :-)"

Izbor je tvoj...:-))) Hoćes li se sam rasplesti ili i dalje zaplitati :-)

samo obicna zena...

Ja sam samo obicna zena... U dusi jos devojcica...Tvrdoglava... Uporna.... Sanjalica...Lutalica... Kad je neko prema meni dobar, uzvracam dobrotu duplo... Znam da budem i drska ako treba... Ponekad bezobrazna... Sve po zasluzi... Ljubomorno cuvam ono sto je moje, nikad ne gledam tudje... Ja sam i naivna, blesava... Ponekad i dosadna... Kad volim, volim svim srcem. Voljenom svoju Dusu predam... Ne znam da mrzim... Najgora sam kada sam ravnodusna.... Za prijatelje dajem zivot, neprijatelje ne gledam... Mastam, sanjam, zivim kako meni prija... Eto, bas sam takva..Sa hiljadu mana i vrlina... Jedna sasvim obicna zena... Za neke, a za neke posebna.

San jednog ponedeljka

Seo sam u kola, zažmurio i molio Boga da se ne okrene. Čuo sam kuckanje njenog malog prsta na prozoru automobila i otvorio oči. Njene oči, kao zrna muskata, uporno su gledala u mene. Otvorio sam prozor i osetio miris onog beličastog cveta kome ne znam ime.

“Sretan ti put… Gde god budeš otišao svet će ti se pokloniti…”, smejala se i naklonila mi se kao princu.

“Gde god da odem svet će biti tesan, a preširok. Možda se i izgubim u svoj toj teskobi.”, ućutao sam. Na trenutak sam se osetio slabo i potpuno spreman da je sa suzama zamolim da u bescenje proda sve svoje i krene sa mnom u susret neizvesnosti. Plašio sam se da će se nagnuti i poljubiti me onako ovlaš za sretan put, ali umesto toga ona je kažiprstom dodirnula vrh mog nosa i rekla:

“Tvoje visine su prevelik izazov za mene, redak vazduh i hladni vetrovi. Koliko god da se držim za tebe razboleće me. Možda sam ptica, ali ne mogu sa tobom na tu stranu. A ti ćeš već umeti, ti ćeš već znati. Ne sumnjam ja u tebe i tvoje sutra. Moje juče je preveliko da ga prokrijumčarim pod miškom. Idi, jer paleta koju nosiš u sebi obojiće svo sivilo sveta gde god da odeš. Ne okreći se, nemaš potrebe, i ti i ja znamo da ću jođ dugo stajati i mahati, čak i kad te ne bude na horizontu.”

Podigao sam pogled i video neobično okruglu suzu koja je pala u prašinu.

Više ništa nisam rekao, samo sam klimnuo glavom i okrenuo ključ. Kamenčići na drumu pucketali su pod točkovima automobila koji je klizio niz put… Ona je mahala… Ja sam poluglasno, u sopstvenoj tišini, rekao hvala ti, nisam se okrenuo, ali dugo sam osećao vetar na vratu od njenog mahanja….