Seo sam u kola, zažmurio i molio Boga
da se ne okrene. Čuo sam kuckanje njenog malog prsta na prozoru
automobila i otvorio oči. Njene oči, kao zrna muskata, uporno su gledala
u mene. Otvorio sam prozor i osetio miris onog beličastog cveta kome ne
znam ime.
“Sretan ti put… Gde god budeš otišao svet će ti se pokloniti…”, smejala se i naklonila mi se kao princu.
“Gde god da odem svet će biti tesan, a
preširok. Možda se i izgubim u svoj toj teskobi.”, ućutao sam. Na
trenutak sam se osetio slabo i potpuno spreman da je sa suzama zamolim
da u bescenje proda sve svoje i krene sa mnom u susret neizvesnosti.
Plašio sam se da će se nagnuti i poljubiti me onako ovlaš za sretan put,
ali umesto toga ona je kažiprstom dodirnula vrh mog nosa i rekla:
“Tvoje visine su prevelik izazov za mene,
redak vazduh i hladni vetrovi. Koliko god da se držim za tebe razboleće
me. Možda sam ptica, ali ne mogu sa tobom na tu stranu. A ti ćeš već
umeti, ti ćeš već znati. Ne sumnjam ja u tebe i tvoje sutra. Moje juče
je preveliko da ga prokrijumčarim pod miškom. Idi, jer paleta koju nosiš
u sebi obojiće svo sivilo sveta gde god da odeš. Ne okreći se, nemaš
potrebe, i ti i ja znamo da ću jođ dugo stajati i mahati, čak i kad te
ne bude na horizontu.”
Podigao sam pogled i video neobično okruglu suzu koja je pala u prašinu.
Više ništa nisam rekao, samo sam klimnuo
glavom i okrenuo ključ. Kamenčići na drumu pucketali su pod točkovima
automobila koji je klizio niz put… Ona je mahala… Ja sam poluglasno, u
sopstvenoj tišini, rekao hvala ti, nisam se okrenuo, ali dugo sam osećao vetar na vratu od njenog mahanja….
