PRIČA O ČEKANJU

Čekanje je jedno čudno stanje, jedna teško objašnjiva kategorija.
Kao dete imaš neki red po kome se sve odvija. Čekaš i znaš – osećaš da će se i kad određene stvari dogoditi.
Onda odrastaš i što si odrasliji – tako sve teže možeš da se skrasiš. Hoćeš svuda preko reda, žuriš, juriš. Tu negde upoznaješ redove, šaltere, nervozu. Kao i ti, tako i ostali oko tebe čekaju; hteli bi brže, hteli bi preko reda... A nervoza raste.
Pokušavaš raznim taktikama da se smiriš; da čekanje nekako lakše preguraš. Brojiš stolice po čekaonicama; ljude, pločice na zidovima i podovima; čitaš unazad imena i nazive na vratima; čitaš neke novine i reklamne materijale koji su tu – po čekaonicama odavno ostavljeni.
Stupaš u kontakt sa drugim ’’čekačima’’; kao - slušaš ih, klimaš glavom a misli ti samo na jedno fokusirane: ’’Hoću li skoro’’.
Ta čekanja se sve više lociraju po raznim bolnicama, domovima zdravlja i lekarskim ordinacijama; ljudi bi preko reda, žuri im se... Valjda misle da će im biti bolje ako ’’stignu’’ kod lekara neki minut ranije. Tu tvoju frustraciju ’’podgrevaju’’ razni ’’padobranci’’; ’’vezisti’’, usporene medicinske sestre kao i razna mito-poklon-lica. Nerviraš se, svađaš, psuješ sve glasnije, pretiš...
Onda odlučiš da promeniš taktiku za sledeći dolazak: ugrabićeš jako rano, zauzećeš mesto u redu i NIKO neće moći da te nervira... Naravno da ta fora ima i svojih loših strana; prvo – mnogi je primenjuju i drugo – oni koji idu preko reda i njihovi jataci koji ih uvode preko istog tog reda – ne haju za one koji su ubledeli od ranojutarnjeg buđenja i čekanja, neobrijani, gladni, umorni, iznemogli.
A godine će prolaziti. Ti ćeš negde posao završiti brže; negde sporije; oguglao na čekanja, na mnoga maltretiranja od strane raznoraznih ’’čuvara sistema’’ koje je birokratski establishment postavio između tebe i tvog cilja koji bi se jednostavno mogao nazvati: ’’brzo i efikasno rešenje problema’’. Negde ćeš potplatiti te branioce bastiona nedodirivosti, negde ćeš se buniti, vikati, pretiti, kadkad i posvađati a bogme i ’’pošakati’’ sa nekima koji beskrupulozno hoće preko tebe i mnogih drugih čekatora; pokazujući neku glupavu superiornost u bržem ostvarivanju cilja... Uglavnom – načekaćeš se!
Sazrevanjem, da ne kažem starenjem, postaćeš sve ravnodušniji, sve više ćeš oguglati; izgubiti želju da razna čekanja ubrzaš i što je jako interesantno – uglavnom ćeš stizati da obaviš i posvršavaš na vreme sve što treba. Često – u zadnji čas ali ipak; nekako na vreme. Tu i tamo će se bes i nervoza manifestovati; kad ’’dara pređe meru’’, gunđanjem, ponekom psovkom, podizanjem glasa, lupanjem vratima i pretnjom službenicima koji se nađu između tvog problema i njegovog razrešenja.
I sve više ćeš početi da uviđaš da ta žurba i nervoza ustvari malo pomažu. Shvatićeš da je put ka našem konačnom odredištu zacrtan i da ga ubrzavati na usputnim stanicama nema baš mnogo smisla.
Čekanje, žurba, nervoza... To su samo neki od vagona kojima se vozimo ka tom cilju.

Reci

Iskustvo kaze,sto manje reci koristis,to ce te ljudi vise ceniti....

 Ljudi cene karakter. Dabi neko imao povoljan karakter mora ga izgraditi od reči.
 Jedna familija koristi reči da bi vaspitala dete. Pored reči postoji namera očekivanog ponašanja - vaspitanje.
 Nisu svi u istoj meri vaspitani. Neki su videli i čuli ružne reči.
 Kada se malo priča onda se mnogo misli. Ljudi kada misle vrše popis. Popisuju svoj svet.
 Ako se mnogo priča onda su to uglavnom slikovite rečenice o

događajima koji umaraju ukoliko predstavljaju nečiju veličinu i karakter.
 Reči su nosioci energije. Prejaka reč može da ubije samo zato što je u sebi nosila 'sebičnost'.
 Čini se, da je percepcija od ključne važnosti za baratanje rečima.
 Volja diktira percepciju a karakter diktira očekivano ponašanje.
 Ponašanje je veoma komplikovano činjene jer se podrazumeva pa je stoga i predvidljivo.
 Kontrolisano ponašanje je označeno terminom 'traganje' ...

Sve je matematika

Pre nekoliko dana slušala sam „najnoviji metod“ vaspitavanja

deteta koje ne voli da uči i da ide u školu. Imućni

roditelji sa manjkom vremena i viškom novca

rešili su da svog sina ljubimca motivišu za školu.

I za to postoji cenovnik – svaka zarađena petica

znači uvećani džeparac za 300 dinara, četvorka

je 200, trojka je 100, dvojka je 50. A za jedinicu

sinčić plaća roditeljima 100 dinara.

Kada sam to čula došlo mi je odmah da pozovem svoju majku

i da je pitam zašto sam ja učila za džabe.

Da je takav cenovnik postojao

u vreme mog školovanja bila bih bogataš i pre

osamnaeste, a onda bih izdržavala roditelje

koje sam opelješila svojim uspehom. Ma, da

je meni plaćano za svaku peticu, završila bih i

dva fakulteta pride.

U vreme mojih tinejdžerskih dana  radilo se u kafićima, bilijar-klubovima  i na uličnim štandovima za koji dinar...

A ja sam za peticu dobijala tapšanje po

ramenu, za četvorku pitanje zašto to nije moglo

malo bolje, za trojku zabranu izlaska u park, dok

je dvojka bila sasvim jednaka jedinici – za nju

sam morala da slušam dugačka predavanja koja

mogu da se sabiju u jedno jedino pitanje: „ Sve smo ti omogućili, zašto nam tako vraćaš?!“.

A sad me to vodi u mnogo dublja razmišljanja – šta se sve može platiti i naplatiti na

ovom svetu i koliko bih bila bogata ili siromašna

da sam za sve imala neki cenovnik. Školske

ocene bih dobro unovčila, kao i muškarce sa

kojima sam ostajala duže nego što sam želela.

Dobro bih prošla i da sam naplaćivala besmislena obećanja ljudi do kojih mi je stalo i prijateljstva koja nisam uspela da odrzim....
Mogla sam da naplatim muškarcima koje sam volela to što se i dan danas pitam kako bi mi bilo sa njima.

A mogu i sadašnjem da obračunam to

što me je ukrao onima koji su hteli da se takmiče

kako da me usreće, kao i svaki kilogram viška

koji sam nabacila bez načina da ih skinem

jer sam mu rodila decu. Ma daj, samo da se naplacuje......

Očito da su ovo vremena kad se i srce

mora dobro platiti da bi se slomilo.

Nekad sam volela da pravim opklade sa svojim muškarcem

u poljubce ili u masažu, a od

kada sam čula za „model vaspitanja putem cenovnika za ocene“

promenila sam taktiku. Evo,

pre par sati je moj dragi tvrdio da može da se

popne na drvo u parku, a ja sam se opkladila

da neće uspeti – u paklu cigareta. I dobila sam.

Ostala sam bez masaže i poljubca ali ću da pušim više od njega!

Ako dobro plati, možda ću

mu otkriti ime svog poslednjeg udvarača, a ako

mi prepiše sve što poseduje (i on i njegova familija)

otkriću mu i sa koliko sam njih bila pre njega.

A kako moji sinovi razumeju vrednost

novca, moraću da smislim cenovnik kojim ću  

matematički uvek biti u dobitku – 

nenošenje  čarapa po kući – 200 dinara,

promašena šolja 250, itd.Ako nemaju da plate

poslaću ih kod tate.Neka on da.

Da, čudna vremena su došla. Gde god se okrenem upitam se da li to grešim ja  ili su ljudi toliko skrenuli sa uma...

Bračni parovi imaju svoje bankovne račune,

svoje štekove i svoje tajne izvore zarade i nemaju pojma koliko onaj drugi ima.

Majka odlazi u penziju i u vikendicu

da tamo živi a naplaćuje kiriju sveže razvedenoj

kćerki sa detetom koja nema gde drugde da ode

(istina, kirija je pristojna, a ima i centralno grejanje i telefon!).

Muž svako veče odlazi ulicu dalje da spava kod svoje majke i vraća se ujutru kući kod žene i deteta na doručak.

Dedama se uzima penzija kao ucena da ga nepokretnog ne pošalju

u dom, a bake insistiraju da ih unuke od četiri

godine ne zovu bakama pred drugim ljudima.

I onda se pitaju da li se bliži smak sveta.

A ja bih ponekad mogla da vam kažem – on

je upravo u toku!!!!

 

Izmedju jave i sna

Tu sam negde između jave i sna. Lebdim.. Nema me..
Ne želim da me budite, ne želim da vas vidim, tako smrknute, negativne.
Lepo mi je ovako.. Živim svoj san.. Tu negde... Daleko od vaših očiju, ali dovoljno blizu da me vaši zvuci probude..
Oh pustite me, molim vas... Lepo mi je u mom deliću svemira.. Tu je sve, tu su svi...
Ljubav, ogromne kolicine ljubavi.. Vera, jaka vera..
Ne govorite, ne kvarite.. Ne čujem vas..
Dođi, zatvori oči, poleti... Puštam te u svoj svemir, samo ne skidaj osmeh. Osmeh, to je ključ koji otvara vrata... Veruj, veruj, samo veruj. Daj mi ruku, letimo zajedno..

Put

Mogu nas raznositi sudbine vetrovi
i njihati neki podivljali val
u krhkom brodu što snovima plovi
pa nas izbaci na nepoznat žal.

Može nas nositi struja brzaka
i gutati dubokih reka vir
dok rekom života jurimo smelo
i duši svojoj tražimo mir.

Može nas sakriti peščana dina
i guste magle jeseni kasne
no što dalje od tebe tečem
to te sve više u meni ima.

I svi putevi, drumovi i ceste
mogu vrludati kuda god hteli
lutati svetom od zore do zore
ja neću im dati daljinom da me smore.

Kamo god pošla mog života staza
u kakav god se sakrila kut
ja poznam samo jedan istinski
a to je moga srca put.

Tražim ulicu za svoje ime

Šetam gradom naše mladosti
i tražim ulicu za svoje ime.

Velike, bučne ulice -
njih prepuštam velikanima istorije.

Šta sam radio dok je trajala istorija?
Prosto tebe volio.

Malu ulicu tražim, običnu, svakodnevnu,
kojom se, neopaženi od svijeta,
možemo i prošetati poslije smrti.

U početku ona ne mora imati mnogo zelenila,
čak ni svoje ptice.
Važno je da u njoj, bježeći pred hajkom,
uvijek mognu da se sklone i čovjek i pas.
Bilo bi lijepo da bude popločana,
ali, na kraju, ni to nije ono najvažnije.
Najvažnije je to
da u ulici s mojim imenom
nikada nikog ne zadesi nesreća.

Tražim ulicu za svoje ime - Izet Sarajlić

VOLIM TE!

- Šta se kaže kada nekoga voliš?
- Pa…”VOLIM TE” – reče on.
- A ako se uplaši?
- To znači da nije spreman da ga voliš. – reče on.
- I šta se tada radi?
- Čekaš ga. – reče on.
- Kako to?
- Čekaš ga dok ne bude spreman. – reče on.
- A ako nikada ne bude spreman.
- “Ako” su tri mala slova koja, postavljena ispred jedne rečenice, mijenjaju mnogo stvari… – reče on.
- A šta mu onda kažeš? Lažeš li ga?
- Ne, nastavljaš da ga voliš… – reče on.
- A šta se radi, kada voliš nekoga? Ženite li se?
- Ne. – reče on.
- A zašto se onda svi žene?
- Zato što ne znaju, kako je kada se voli? – reče on.
- Ko zna?
- Ti znaš! – reče on.
- Zašto?
- Zato što nekoga voliš… – reče on.
- Zašto misliš tako?
- Inače me ne bi pitala. – reče on.
- A šta radiš, kada ti neko kaže “VOLIM TE”?
- Vjeruješ mu! – reče on.
- Zašto?
- Razumjećeš, kada ti neko kaže “VOLIM TE”! – reče on.
- Zašto misliš, da mi nisu govorili?
- On ti to nije rekao – reče on.
- A ja, kada sam ga srela?
- Kada su se izlazak i zalazak sunca spojili u jedno… – reče on.
- Kako to?
- Razumjećeš, kada ti neko kaže “VOLIM TE”! – reče on.
- A šta radiš, kada te neko upita “VOLIŠ LI ME”?
- Ništa. – reče on.
- Zašto?
- Zato što, ako ga voliš, on će to znati…i neće imati potrebu da te to pita. – reče on.
- A zašto onda svi jedni drugima stalno govore “VOLIM TE”?
- Zato što nisu sigurni… – reče on.
- U šta?
- U svoju ljubav! – reče on.
- A šta se dešava kada ljubavi nestane?
- Ništa. – reče on.
- Zašto?
- Zato što ljubavi ne može nestati! – reče on.
- A zašto se onda ljudi razvode?
- Ljubav i brak nemaju ništa zajedničko. – reče on.
- Je li ti znaš sve odgovore?
- Ne… – reče on.
- Pa kako mi onda odgovaraš?
- Sa velikom željom! – reče on.
- Znaš šta?
- Šta? – reče on.
- VOLIM TE!
- Znam! – šapnu tiho on.