Izmedju jave i sna

Tu sam negde između jave i sna. Lebdim.. Nema me..
Ne želim da me budite, ne želim da vas vidim, tako smrknute, negativne.
Lepo mi je ovako.. Živim svoj san.. Tu negde... Daleko od vaših očiju, ali dovoljno blizu da me vaši zvuci probude..
Oh pustite me, molim vas... Lepo mi je u mom deliću svemira.. Tu je sve, tu su svi...
Ljubav, ogromne kolicine ljubavi.. Vera, jaka vera..
Ne govorite, ne kvarite.. Ne čujem vas..
Dođi, zatvori oči, poleti... Puštam te u svoj svemir, samo ne skidaj osmeh. Osmeh, to je ključ koji otvara vrata... Veruj, veruj, samo veruj. Daj mi ruku, letimo zajedno..

Put

Mogu nas raznositi sudbine vetrovi
i njihati neki podivljali val
u krhkom brodu što snovima plovi
pa nas izbaci na nepoznat žal.

Može nas nositi struja brzaka
i gutati dubokih reka vir
dok rekom života jurimo smelo
i duši svojoj tražimo mir.

Može nas sakriti peščana dina
i guste magle jeseni kasne
no što dalje od tebe tečem
to te sve više u meni ima.

I svi putevi, drumovi i ceste
mogu vrludati kuda god hteli
lutati svetom od zore do zore
ja neću im dati daljinom da me smore.

Kamo god pošla mog života staza
u kakav god se sakrila kut
ja poznam samo jedan istinski
a to je moga srca put.

Tražim ulicu za svoje ime

Šetam gradom naše mladosti
i tražim ulicu za svoje ime.

Velike, bučne ulice -
njih prepuštam velikanima istorije.

Šta sam radio dok je trajala istorija?
Prosto tebe volio.

Malu ulicu tražim, običnu, svakodnevnu,
kojom se, neopaženi od svijeta,
možemo i prošetati poslije smrti.

U početku ona ne mora imati mnogo zelenila,
čak ni svoje ptice.
Važno je da u njoj, bježeći pred hajkom,
uvijek mognu da se sklone i čovjek i pas.
Bilo bi lijepo da bude popločana,
ali, na kraju, ni to nije ono najvažnije.
Najvažnije je to
da u ulici s mojim imenom
nikada nikog ne zadesi nesreća.

Tražim ulicu za svoje ime - Izet Sarajlić

VOLIM TE!

- Šta se kaže kada nekoga voliš?
- Pa…”VOLIM TE” – reče on.
- A ako se uplaši?
- To znači da nije spreman da ga voliš. – reče on.
- I šta se tada radi?
- Čekaš ga. – reče on.
- Kako to?
- Čekaš ga dok ne bude spreman. – reče on.
- A ako nikada ne bude spreman.
- “Ako” su tri mala slova koja, postavljena ispred jedne rečenice, mijenjaju mnogo stvari… – reče on.
- A šta mu onda kažeš? Lažeš li ga?
- Ne, nastavljaš da ga voliš… – reče on.
- A šta se radi, kada voliš nekoga? Ženite li se?
- Ne. – reče on.
- A zašto se onda svi žene?
- Zato što ne znaju, kako je kada se voli? – reče on.
- Ko zna?
- Ti znaš! – reče on.
- Zašto?
- Zato što nekoga voliš… – reče on.
- Zašto misliš tako?
- Inače me ne bi pitala. – reče on.
- A šta radiš, kada ti neko kaže “VOLIM TE”?
- Vjeruješ mu! – reče on.
- Zašto?
- Razumjećeš, kada ti neko kaže “VOLIM TE”! – reče on.
- Zašto misliš, da mi nisu govorili?
- On ti to nije rekao – reče on.
- A ja, kada sam ga srela?
- Kada su se izlazak i zalazak sunca spojili u jedno… – reče on.
- Kako to?
- Razumjećeš, kada ti neko kaže “VOLIM TE”! – reče on.
- A šta radiš, kada te neko upita “VOLIŠ LI ME”?
- Ništa. – reče on.
- Zašto?
- Zato što, ako ga voliš, on će to znati…i neće imati potrebu da te to pita. – reče on.
- A zašto onda svi jedni drugima stalno govore “VOLIM TE”?
- Zato što nisu sigurni… – reče on.
- U šta?
- U svoju ljubav! – reče on.
- A šta se dešava kada ljubavi nestane?
- Ništa. – reče on.
- Zašto?
- Zato što ljubavi ne može nestati! – reče on.
- A zašto se onda ljudi razvode?
- Ljubav i brak nemaju ništa zajedničko. – reče on.
- Je li ti znaš sve odgovore?
- Ne… – reče on.
- Pa kako mi onda odgovaraš?
- Sa velikom željom! – reče on.
- Znaš šta?
- Šta? – reče on.
- VOLIM TE!
- Znam! – šapnu tiho on.

Da li ti nedostajem?!

Eh, da mi je da znam
Nocas cujem ti glas iz daleka kako zove me,ali zivot nije za nas, srecom ispisala stihove.
Nocas trebam te da lice spustim na tvoj dlan, da ova tuga nestane, i da je odnese san. Ostajes sam, daleko ostajes jednom znaces kako mi nedostajes. 
Nocas osecam tvoj uzdah, koji noc zapara kao krik, i dok god ja imam dah, pored mene bice tvoj lik. 
Nocas opet cu ja uzalud tebe cekati, kako cu opet sad, novo jutro docekati?!
Ostajem, sama bez tebe ostajem, Eh, da mi je da znam… da li ti nedostajem?!

Kada je svet imao brkove

 Ljubavni život, prvi deo - jedan, recimo, Duško

Pojavio se jedan Duško. Vozili smo zajedno bicikl u dvorištu ispred zgrade gde smo živeli i nismo se odvajali. Duško je umeo da svraća kod nas i kad sam bila i kada nisam bila tu. Da ostavi bicikl, da piški, da traži čašu vode...
Naš stan bio je na mezaninu i bio je jedini stan na tom spratu. Gledao je na 
dvorište.  Bio je najbliži i zato su, a možda i zato što su se kod nas svi uvek osećali slobodno, mnogi moji drugovi često dolazili. Ali ovo je bio početak. I Duško je bio, recimo, glavni drug u to vreme. Jednom je, tako, došao po sličnom poslu, da piški. Mama, koja je već navikla da on stalno iz nekog razloga dolazi, samo ga je pustila u stan i bez reči sela nazad u svoju fotelju (mama je imala svoju fotelju, neotuđivo vlasništvo, između vrata i terase i jednog turskog stočića sa duborezom na kojem su bile nekakva široka saksija sa nekim lišćem, pepeljara, kutija kenta i šolja kafe). Zoran je ležao na svom kauču (našem - to je bilo mesto gde smo ležali zajedno, tako što ja u stvari ležim na njemu) i gledao televiziju. - Šta je ovo? - pitao je Dinu s akcentom na ''ovo''. - Ma, Anin Duško - rekla je, ne objašnjavajući pojedinosti. - Pa, ovaj će da nam se useljava - gunđao je - samo još čekam da vidim i njegovu četkicu za zube ovde...na šta to liči...je l' ima to dete svoje roditelje? Iz kakve je to kuće uopšte? - Dobro, Zorane - bila je lenja Dina da se raspravlja sa njim - pusti decu na miru. - Kakva deca - nastavljao je - naša Anica je dobra devojčica, a vidi ovog na šta liči... - Zorane... Negde tokom te rasprave (koju sam prisluškivala, ali nisam mogla najbolje da razaznam o čemu se pričalo, a znala sam da je o meni), pojavila sam se iz svoje sobe i htela istog časa da prestanem da se pravim da učim i odem s Duškom. Nije me pustio. Lagao je da treba da idemo na neko važno mesto. Duško je otišao. Seli smo. Nas troje. - Mico...- počeo je. - Zorane, ostavi je na mniru - dobacivala je Dina iz fotelje, ne mnogo zainteresovana za njegov pokušaj pedagoškog razgovaranja sa mnom. - Molim te, Dina - bio je ozbiljan - ovo bi trebalo ti da radiš. Da si neka majka...ne obraćaj pažnju na nju, Anice...- ponovo se okrenuo ka meni. - Taj tvoj dečko, znaš... - Nije mi dečko. - Nije važno i ne prekidaj me...Taj dečko, znaš...vi ste još mali... - Naravno da su mali - rekla je Dina - i zašto ih ne ostaviš na miru. - Sine...-pokušavao je da nastavi - znaš, svi oni su... - Šta? - pitala sam. - Pederi. - Pobogu, Zorane, kako možeš tako nešto da kažeš za dete...- ubacila se Dina. - Pa šta? - pitala sam ga ja. - Kako pa šta? - zbunio se. - Pa šta ako su pederi? - bila sam uporna i nisam bila baš najsigurnija da razumem šta to znači i u čemu je problem. Kad je shvatio da razgovor nema mnogo smisla i da nikuda ne vodi, počeo je da se zeza na svoj račun.
 I na račun svih ostalih. - Evo, zna tvoja mama - počeo je pokazujući na Dinu - zna da su svi muškarci pederi, osim mene. - I Marlon Branda - dodala je mama. - Da, i Marlon Branda - složio se. - Sine, svi muškarci su pederi, osim tvog tate i Marlon Branda... I ne bih se zaklela da mi na neki neprimetan način ova njegova naizgled blesava rečenica nije odredila mišljenje o muškarcima koji nisu kao on, ili makar kao Brando. Ipak, u stvarnom životu, moji muškarci su ličili na njih dvojicu isto koliko su oni ličili jedan na drugog. Znači, nimalo. Na Branda je možda poneko i ličio, ali na Zorana niko, nigde i nikada. A i kako bi? 

Istorija ljubavi

„Da imam foto aparat“, rekao sam, „slikao bih te svakoga dana. Tako bih zapamtio kako si izgledala svakoga dana svoga života.“

 „Izgledam isto.“
 „Ne, ne izgledaš. Sve vreme se menjaš. Svakog dana pomalo. Da mogu, sačuvao bih sve to.“
 „Ako si toliko pametan, kako sam se danas promenila?“
 „Postala si malo srećnija i takođe, malo tužnija.“
 „Kako znaš?“
 „Razmisli malo. Nije to tako kod svakoga, znaš. Neki ljudi, kao na primer tvoja sestra, postaju samo srećniji i srećniji svakoga dana. A neki ljudi, kao Bejla Aš, postaju samo tužniji i tuzniji. A neki ljudi, kao ti, postaju oboje.“
 „A šta je sa tobom? Da li si ti najsrećniji i najtužniji sada nego što si ikada bio?“
 „Naravno da jesam.“
 „Zašto?“
 „Jer me ništa ne čini srećnijim i ništa me ne čini tužnijim više nego ti.“
 Nikol Kraus