Ljubavni život, prvi deo - jedan, recimo, Duško
Pojavio se jedan Duško. Vozili smo zajedno bicikl u dvorištu ispred zgrade gde smo živeli i nismo se odvajali. Duško je umeo da svraća kod nas i kad sam bila i kada nisam bila tu. Da ostavi bicikl, da piški, da traži čašu vode...
Naš stan bio je na mezaninu i bio je jedini stan na tom spratu. Gledao je na
dvorište. Bio je najbliži i zato su, a možda i zato što su se kod nas svi uvek osećali slobodno, mnogi moji drugovi često dolazili. Ali ovo je bio početak. I Duško je bio, recimo, glavni drug u to vreme. Jednom je, tako, došao po sličnom poslu, da piški. Mama, koja je već navikla da on stalno iz nekog razloga dolazi, samo ga je pustila u stan i bez reči sela nazad u svoju fotelju (mama je imala svoju fotelju, neotuđivo vlasništvo, između vrata i terase i jednog turskog stočića sa duborezom na kojem su bile nekakva široka saksija sa nekim lišćem, pepeljara, kutija kenta i šolja kafe). Zoran je ležao na svom kauču (našem - to je bilo mesto gde smo ležali zajedno, tako što ja u stvari ležim na njemu) i gledao televiziju. - Šta je ovo? - pitao je Dinu s akcentom na ''ovo''. - Ma, Anin Duško - rekla je, ne objašnjavajući pojedinosti. - Pa, ovaj će da nam se useljava - gunđao je - samo još čekam da vidim i njegovu četkicu za zube ovde...na šta to liči...je l' ima to dete svoje roditelje? Iz kakve je to kuće uopšte? - Dobro, Zorane - bila je lenja Dina da se raspravlja sa njim - pusti decu na miru. - Kakva deca - nastavljao je - naša Anica je dobra devojčica, a vidi ovog na šta liči... - Zorane... Negde tokom te rasprave (koju sam prisluškivala, ali nisam mogla najbolje da razaznam o čemu se pričalo, a znala sam da je o meni), pojavila sam se iz svoje sobe i htela istog časa da prestanem da se pravim da učim i odem s Duškom. Nije me pustio. Lagao je da treba da idemo na neko važno mesto. Duško je otišao. Seli smo. Nas troje. - Mico...- počeo je. - Zorane, ostavi je na mniru - dobacivala je Dina iz fotelje, ne mnogo zainteresovana za njegov pokušaj pedagoškog razgovaranja sa mnom. - Molim te, Dina - bio je ozbiljan - ovo bi trebalo ti da radiš. Da si neka majka...ne obraćaj pažnju na nju, Anice...- ponovo se okrenuo ka meni. - Taj tvoj dečko, znaš... - Nije mi dečko. - Nije važno i ne prekidaj me...Taj dečko, znaš...vi ste još mali... - Naravno da su mali - rekla je Dina - i zašto ih ne ostaviš na miru. - Sine...-pokušavao je da nastavi - znaš, svi oni su... - Šta? - pitala sam. - Pederi. - Pobogu, Zorane, kako možeš tako nešto da kažeš za dete...- ubacila se Dina. - Pa šta? - pitala sam ga ja. - Kako pa šta? - zbunio se. - Pa šta ako su pederi? - bila sam uporna i nisam bila baš najsigurnija da razumem šta to znači i u čemu je problem. Kad je shvatio da razgovor nema mnogo smisla i da nikuda ne vodi, počeo je da se zeza na svoj račun.
I na račun svih ostalih. - Evo, zna tvoja mama - počeo je pokazujući na Dinu - zna da su svi muškarci pederi, osim mene. - I Marlon Branda - dodala je mama. - Da, i Marlon Branda - složio se. - Sine, svi muškarci su pederi, osim tvog tate i Marlon Branda... I ne bih se zaklela da mi na neki neprimetan način ova njegova naizgled blesava rečenica nije odredila mišljenje o muškarcima koji nisu kao on, ili makar kao Brando. Ipak, u stvarnom životu, moji muškarci su ličili na njih dvojicu isto koliko su oni ličili jedan na drugog. Znači, nimalo. Na Branda je možda poneko i ličio, ali na Zorana niko, nigde i nikada. A i kako bi?
