Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?

 Miroslav Mika Antić

U staroj Grčkoj Sokrat je imao reputaciju da održava znanje na veoma visokom nivou. Jednog dana sreo je svog poznanika koji ga je pitao „Znaš li šta sam upravo čuo o tvom prijatelju?“

 „Sačekaj malo“, Sokrat je odgovorio. „Pre nego što mi kažeš bilo šta o mom prijatelju, možda bi bilo dobro da proveriš da li to treba da mi kažeš. Prvi kriterijum provere neka bude istina. Da li si apsolutno siguran da je to što želiš da mi kažeš istina?“

 „Pa nisam“, reče čovek, „zapravo samo sam čuo to o njemu i ….“

 „U redu“, rekao je Sokrat. „Znači, ne znamo da li je to istina ili ne. Hajde sada da ispitamo drugi kriterijum, kriterijum dobrote. Da li želiš da mi kažeš nešto dobro o mom prijatelju?“

 „Uh… Ne, naprotiv…“

 „Dakle“, Sokrat je nastavio, „želiš da mi kažeš nešto loše o mom prijatelju, a nisi siguran da li je to istina. Ostao je još jedan kriterijum, kriterijum korisnosti. Da li će mi ono što ćeš mi reći o mom prijatelju koristiti?“

 „Ne, ne baš.“

 Na kraju, Sokrat je zaključio: „Želiš da mi kažeš nešto što nije ni istinito ni dobro ni korisno. Zašto bi mi onda to uopšte govorio?“

„Čovek u današnje vreme ne vodi dovoljno razgovora sa samim sobom. On ima strah da samom sebi kaže svoje mišljenje.“
 Žan Žirado

... moja suština je napor. Sve što me strahovito mami,
mami me, jer je preda mnom.

Moj dom je moja zemlja, a ona je ne nebu.
Moj dom je, dakle, nebo. A ono je u svemiru.

Moj dom je, dakle, vasiona. A ona je u mojoj glavi.
Znači da nemam drugog zavičaja, sem sebe.....


 ''Vasiona možda i ne zna šta je život. Nema vremena.''

Treba mi...

Treba mi još jedan život...

Još jedan...

Ne predugačak,

ali, dovoljan...

Da vratim što je izgubljeno,

da ispravim pokvareno...

Da oprostim neoprošteno...

Treba mi još jedna šansa,

da pokušam drugačije...

Da sve kocke

skupim i promešam,

da imam pravo

na još jedno

bacanje...

Treba mi još jedan dan za želje...

Ali, nek' one ne budu tajna...

Svima da kažem

šta bih i kako bih... 

Pod zvezdama, pod miljama sjaja...

Treba mi još jedan besplatan poziv...

Još jedan tren za nas...

Za mene i tebe..

Da čujem, da saznam...

Da li mi još prepoznaješ glas...

Treba mi...

Ali, ne trebaš mi ti.

  

Ne znam zašto...

Ni kako,

ali u moj se svet

više ne uklapaš.

Valjda je to,

kao što kažu,

momenat

kada se iz ogromne vatre

samo u prah pretvaraš...

Ko su prijatelji?

 To su oni ljudi koji mogu da vam dođu u bilo koje doba dana ili noći...
 Nemaju problem da sednu na vašu wc šolju i usput prelistaju časopis iz wc literature, i da se posle poprskaju vašim parfemom i poprave svoju šminku vašom...
 I vama to, naravno, ne smeta, jer su vaši...
 Oni, koji se uvek jave na telefon, i onda kad nakrivljene glave drže telefon seckajući povrće za sutrašnji ručak...
 Oni, koji uvek imaju vremena za vaše velike problem...
 I male...
 I najmanje...
 I za one probleme koji to nisu...
 Oni, pred kojima hodate u majici isflekanoj od voća...
 Oni, koji samo zbog vas kupe crno vino, jer vi tako volite...
 I oni, koji vam prave rolat od kokosa kupujući sastojke zadnjim parama iz novčanika...
 I oni, koji prave pitu s voćem, inače je niko drugi osim vas u njihovoj kući ne jede...
 Oni, koji vas nazovu i plaču u slušalicu, a vi ne morate ni da pitate zašto...
 Oni, koje vi nazovete i plačete....
 I oni ćute i klimaju glavom s druge strane slušalice...
 Oni, jednostavno znaju...
 Oni, koji se ne pretvaraju da su umorni kad im je loše u životu....
 Oni, koji odu na more na deset dana a vama se čini kao da su tamo već mesecima, i onda se porukate s njima do besvesti i nazad jer vam nedostaje poziv i zevanje preko slušalice...
 Oni, zbog kojih pustite suze kad im ne ide dobro...
 Oni, koje računate u sve zvanice, za sve praznike a za druge ako stigne...
 Oni, koji s vama odu kod ginekologa i zubara i oni koji provedu noć sa vama kada vam nije dobro...
 Oni, zbog kojih zima ima smisla...
 I proleće...
 I leto...
 I jesen...
 Oni, koji umeju da kritikuju i prime istu...
 Oni, koji nikad ne odu...
 Uvek ostaju...
 Uvek su tu...
 Oni koji vole bez rezerve i onda kad vas niko drugi ne voli...
 To su moji ljudi i svega ih je nekoliko...
 Stanu na jednu šaku....

Samo u prolazu

''Žalosno je kada ljudi koje ZNAŠ postanu ljudi koje si ZNAO.'' (nepoznat autor)
 Ljudi dolaze i odlaze. Neki kroz naš život promarširaju. Neki ostanu tek toliko da ostave male ali ipak neizbrisive ožiljke. Ne rane, nego ožiljke. Neke nikad ni ne primetimo. Neki ostanu tu zauvek, u dobru i zlu. Puno je solucija ali ipak mi se čini da je ova zadnja najređa. Vreme je prolazno i ljudi su prolazni, to je činjenica. Niko nije nezamenjiv. Bez svakog se može. Bez nekog lakše, bez nekog teže, nebitno ali život uvek ide dalje.....Bez svakog se može.... To je rečenica koja mene zapravo najviše boli. Otpočetka svakoga predodredi na rok trajanja. Kao da kupujem trajno mleko ali ipak znam da će se za određeni broj dana ukiseliti i pokvariti. Zbilja divno. Na što smo spali, mi ljudi.....
 Ipak, možda najgora kategorija od svih mogućih je kada neko koga voliš, ceniš i uživaš u njegovom društvu postane tek slučajni suputnik i stranac, tamo neka osoba koju si nekad davno znao. A, danas je daleka..... Strana.... Ima li išta bolnije od toga da neko ko ti je u određenom periodu životu bio sve, najednom postane tek jedan od prolaznika? I uspomena? I da imaš bolji odnos sa cigančićem koji prosi na cesti ili ženom koja te nehotice gurnula u tramvaju nego sa osobom koju si, tamo nekad davno, smatrao prijateljem? Iz ''znaš'' kad postane ''znao/la si''? Male životne nesreće. Mali licni porazi.....
 Što se mene tiče, imaju amerikanci za mene jednu jako primenjivu frazu, koja glasi: the story of my life. U svom, relativno kratkom životu, upoznala sam mnogo ljudi. I jedna od stvari koje nisam zapisala u onom postu gde nabrajam redom činjenice o sebi je ta da jako volim ljude. Bili oni visoki, niski, debeli, mršavi, bilo koje nacije, vere, rase, pola, dokle god su ljudi meni odgovara.... Puno sam ljudi upoznala, puno ih je prošlo kroz moj život. Ali jedna bitna činjenica je ta da često gubim one baš najbitnije ljude. Ljude do kojih mi je najviše stalo. Oko kojih se najviše trudim....... Samo odu. Jedna moja prijateljica me teši: ''Da su bili bitni i vredni truda, ne bi se nikad morala radi njih truditi. A, još bi manje odlazili.'' Možda ima pravo.... Možda, ko li će ga znati? Koji je razlog?... Ne znam.... Moje male životne nesreće. Ožiljci na duši.
 Vise puta mi se to dogodilo. I svaki put najviše boli. I verovatno će se dogoditi još puno puta.... Ali više nikada neću dopustiti da toliko boli. Ljudi će i dalje dolaziti i odlaziti. Kucati na vrata mog života bez namere da se u njemu duze zaustave. I dalje će me razočaravati. Ali... Bez svakog se može. Ipak na kraju ispada da svi mi imamo svoj rok trajanja. Životna tragedija, ništa drugo.
 Ljubim Vas sve!