''Žalosno je kada ljudi koje ZNAŠ postanu ljudi koje si ZNAO.'' (nepoznat autor)
Ljudi dolaze i odlaze. Neki kroz naš život promarširaju. Neki ostanu tek toliko da ostave male ali ipak neizbrisive ožiljke. Ne rane, nego ožiljke. Neke nikad ni ne primetimo. Neki ostanu tu zauvek, u dobru i zlu. Puno je solucija ali ipak mi se čini da je ova zadnja najređa. Vreme je prolazno i ljudi su prolazni, to je činjenica. Niko nije nezamenjiv. Bez svakog se može. Bez nekog lakše, bez nekog teže, nebitno ali život uvek ide dalje.....Bez svakog se može.... To je rečenica koja mene zapravo najviše boli. Otpočetka svakoga predodredi na rok trajanja. Kao da kupujem trajno mleko ali ipak znam da će se za određeni broj dana ukiseliti i pokvariti. Zbilja divno. Na što smo spali, mi ljudi.....
Ipak, možda najgora kategorija od svih mogućih je kada neko koga voliš, ceniš i uživaš u njegovom društvu postane tek slučajni suputnik i stranac, tamo neka osoba koju si nekad davno znao. A, danas je daleka..... Strana.... Ima li išta bolnije od toga da neko ko ti je u određenom periodu životu bio sve, najednom postane tek jedan od prolaznika? I uspomena? I da imaš bolji odnos sa cigančićem koji prosi na cesti ili ženom koja te nehotice gurnula u tramvaju nego sa osobom koju si, tamo nekad davno, smatrao prijateljem? Iz ''znaš'' kad postane ''znao/la si''? Male životne nesreće. Mali licni porazi.....
Što se mene tiče, imaju amerikanci za mene jednu jako primenjivu frazu, koja glasi: the story of my life. U svom, relativno kratkom životu, upoznala sam mnogo ljudi. I jedna od stvari koje nisam zapisala u onom postu gde nabrajam redom činjenice o sebi je ta da jako volim ljude. Bili oni visoki, niski, debeli, mršavi, bilo koje nacije, vere, rase, pola, dokle god su ljudi meni odgovara.... Puno sam ljudi upoznala, puno ih je prošlo kroz moj život. Ali jedna bitna činjenica je ta da često gubim one baš najbitnije ljude. Ljude do kojih mi je najviše stalo. Oko kojih se najviše trudim....... Samo odu. Jedna moja prijateljica me teši: ''Da su bili bitni i vredni truda, ne bi se nikad morala radi njih truditi. A, još bi manje odlazili.'' Možda ima pravo.... Možda, ko li će ga znati? Koji je razlog?... Ne znam.... Moje male životne nesreće. Ožiljci na duši.
Vise puta mi se to dogodilo. I svaki put najviše boli. I verovatno će se dogoditi još puno puta.... Ali više nikada neću dopustiti da toliko boli. Ljudi će i dalje dolaziti i odlaziti. Kucati na vrata mog života bez namere da se u njemu duze zaustave. I dalje će me razočaravati. Ali... Bez svakog se može. Ipak na kraju ispada da svi mi imamo svoj rok trajanja. Životna tragedija, ništa drugo.
Ljubim Vas sve!
Ljudi dolaze i odlaze. Neki kroz naš život promarširaju. Neki ostanu tek toliko da ostave male ali ipak neizbrisive ožiljke. Ne rane, nego ožiljke. Neke nikad ni ne primetimo. Neki ostanu tu zauvek, u dobru i zlu. Puno je solucija ali ipak mi se čini da je ova zadnja najređa. Vreme je prolazno i ljudi su prolazni, to je činjenica. Niko nije nezamenjiv. Bez svakog se može. Bez nekog lakše, bez nekog teže, nebitno ali život uvek ide dalje.....Bez svakog se može.... To je rečenica koja mene zapravo najviše boli. Otpočetka svakoga predodredi na rok trajanja. Kao da kupujem trajno mleko ali ipak znam da će se za određeni broj dana ukiseliti i pokvariti. Zbilja divno. Na što smo spali, mi ljudi.....
Ipak, možda najgora kategorija od svih mogućih je kada neko koga voliš, ceniš i uživaš u njegovom društvu postane tek slučajni suputnik i stranac, tamo neka osoba koju si nekad davno znao. A, danas je daleka..... Strana.... Ima li išta bolnije od toga da neko ko ti je u određenom periodu životu bio sve, najednom postane tek jedan od prolaznika? I uspomena? I da imaš bolji odnos sa cigančićem koji prosi na cesti ili ženom koja te nehotice gurnula u tramvaju nego sa osobom koju si, tamo nekad davno, smatrao prijateljem? Iz ''znaš'' kad postane ''znao/la si''? Male životne nesreće. Mali licni porazi.....
Što se mene tiče, imaju amerikanci za mene jednu jako primenjivu frazu, koja glasi: the story of my life. U svom, relativno kratkom životu, upoznala sam mnogo ljudi. I jedna od stvari koje nisam zapisala u onom postu gde nabrajam redom činjenice o sebi je ta da jako volim ljude. Bili oni visoki, niski, debeli, mršavi, bilo koje nacije, vere, rase, pola, dokle god su ljudi meni odgovara.... Puno sam ljudi upoznala, puno ih je prošlo kroz moj život. Ali jedna bitna činjenica je ta da često gubim one baš najbitnije ljude. Ljude do kojih mi je najviše stalo. Oko kojih se najviše trudim....... Samo odu. Jedna moja prijateljica me teši: ''Da su bili bitni i vredni truda, ne bi se nikad morala radi njih truditi. A, još bi manje odlazili.'' Možda ima pravo.... Možda, ko li će ga znati? Koji je razlog?... Ne znam.... Moje male životne nesreće. Ožiljci na duši.
Vise puta mi se to dogodilo. I svaki put najviše boli. I verovatno će se dogoditi još puno puta.... Ali više nikada neću dopustiti da toliko boli. Ljudi će i dalje dolaziti i odlaziti. Kucati na vrata mog života bez namere da se u njemu duze zaustave. I dalje će me razočaravati. Ali... Bez svakog se može. Ipak na kraju ispada da svi mi imamo svoj rok trajanja. Životna tragedija, ništa drugo.
Ljubim Vas sve!
Нема коментара:
Постави коментар
Ovaj obrazac služi za slanje komentara i poruka ako Vam je potreban neki vid kontakta sa korisnicima.