Dušan Radović

"Strašno je to kad imate nešto važno da ispričate, a nemate kome. A još je strašnije kad imate kome, a nemate šta."
 Dušan Radović

Ljubavna Vrtoglavica

  Rekao je:
 "Madam, naoštrite bolje svoju štiklu
 da bolje probode sunce,
 kad kleknem pred vas
 da vam poljubim koleno".
 Zatim je osmehom starog osvajača,
 nastavio pevati misao:
 "Ni mesec uostalom,
 nije vredan pomena ,
 dok ga ne pronadjem prije
 no ti se negde lopovski prikrade
 dahom mog poljupca..

 -Oh,da je samo znao,
 da su mi od svih tih dosetki,
 bile draže njegove oči
 i po koji zračak mesečine
 na srebrenoj kosi!
 Oh, da je znao,
 da su mi bile važnije
 njegove nemušte pesme,
 koje je zbog mene učio pisati,
 nego li sve vasionske reči
 koje su po meni padale,
 poput najlepšeg srebra zimskih pahuljica...

 Danas je Beograd obučen u kazaljke,
 kao onda kad mi je zanesen rekao:

 " Slušaj,ako se pokvari vreme,
 to sam ja okačio svoje srce na Tvoj sat,
 pa Ti od njegovog radovanja sekunde ne rade! "

 -Ako sam noćas upao pod Tvoje pokrivače,
 to je zato da bi Ti poljupcem poljubio rame
 dok si mi na grudima bezbrižno spavala,
 devojko moja...

 Oh,da je samo znao, kako je valjalo ćutati-
 kad se najglasnije sneva!
 Da je samo znao, uzeti me za ruku
 i povesti sa sobom ,
 na mesto, gde uz pucketanje kamina,
 mirišu zime i snevaju leta! Ostavila bih za njegovu bezbrižnost ,
 svu slavu ovoga sveta ,
 i njome zavejala prozore godina.
 -Jer davno naučih,
 kako tuga kuca po vetrovima,
 a oblak sakriven od sunca postaje kiša,
 obliven bujicom suza radosnica...
 Zato,
 kad me iz senke odnekud presretne ,
 i bez najave u obraz cmokne - njegova pesma ,
 snažno stisnem trepavice,
 da mi ni jedno slovo ne pobegne iz zenica...

 Pošaljem natrag, prve reči kojima me osvojio
 kleknuvši na kolena.

 "Uputite prosjaku Vaše ljubavi,
 bar jedan poljubac
 i naoštrite svetlost svojih štiklica
 da lakše probodete sunce
 i moje srce u njima ,
 dok klečim na kolenima...
 Ako se pokvari vreme u kazaljkama,
 da bude haljini vašoj vetar
 u sazveždju rima ,
 kad Vas zatvorenih očiju- snevam...

 Tako je mene zaveo,dečak
 najmladji od svih koje upoznah,
 koji odvažno kleči na pragu vremena.

 Dok nasmešena na srebro pahulja
 posmatram
 -koliko me nevidljivo voli, po preletu ptica,
 koje mi ponekad na dlan slete
 -da podsete,
 da pogledam niže
 gde kleči - moja ljubavna Vrtoglavica.

 ( Violeta Božović )

Nadraže moje

Ako te izgubim, najdraže moje
 Utopit će se zvijezde u valima tuge.
 Ako te izgubim, ako jednom odeš,
 Nikada više ljubavi druge, najdraže moje.

 Ako te izgubim jednoga dana
 Ugasnuti će sunce i nastat' će tama.
 Da ne vidi ni'ko, ni ptice, ni ljudi,
 Kad odem zauvijek, kad zauvijek odem,
 Najdraže moje.


 Najdraže moje, najdraže moje, najdraže moje.
 Nikada više ljubavi nove, najdraže moje.
 Tama će odnijet sve želje i snove, najdraže moje
 Nikada više ljubavi nove, najdraže moje,
 O najdraže moje...

Ja cekam....

 Sedim na peronu
 i gledam vozove
 kako dolaze i odlaze

 Gledam lica ljudi
 koja prolaze
 Smese se 'il placu
 bulje ili keze
 hvataju il' kidaju
 stare il' nove veze.

 Ja cekam
 moj voz ne dolazi
 Ja cekam
 moja tuga ne prolazi

 Grci mi se lice
 u samrtnome bolu
 oci moje vlazne
 plaze po nekom
 tudjem stolu

 Zaljubljeni sede
 drze se za ruke
 Ne sluteci moje
 putnicke muke

 Ispijaju kave
 sanjare putovanja
 Mesaju se dim cigareta
 i snovi romanticnih sanjara

 Ja cekam
 on ne dolazi
 Ja cekam
 moj zivot prolazi

 Ja cekam
 vec posljednji putnici
 uskacu u
 posljednje vagone
 vec beskucnici pronalaze
 svoje spavaone

 Ja cekam
 vec prasina se dize
 od guzve ljudske vreve
 povika i draca
 vec oci moje slepe
 od cekanja i placa

 I smetlari se blize
 pevaju i ciste
 Ja i dalje stojim
 dok svetla sva se gase
 i magla se dize

 Ja cekam
 moj voz ne dolazi
 Ja cekam

 moj zvot prolazi

 
.

Noću

Noću me najviše zagrle prošlost i uspomene…
 Uz kapljice muzike, što na sve me seća…
 Prigrlim samoću, drhtimo skupa i tražim reči da prenesem osećaje…
 I onda tako, opet stignem do njega… očiju… i imena…
 Volim da se sakrijem u njegovom imenu…
 Osetim se kao cvet lavande skriven u ukrasnom kavezu prekrivenom najfinijom svilom…
 Jačina njegovog imena me čuva, šapuće mi tiho najsuptilnije utehe, mazi me u snovima i teši kada njega sanjam…
 Zarobim se tamo gde se sreću java i san, tamo gde ga nepodnošljivo volim…
 Tamo gde se sećam šta sam sanjala a ne mogu to da pretvorim u stvarnost…
 I onda zažmurim…
 Tiho izgovorim to ime i nateram se da svako slovo urežem duboko u pore na licu…
 Dodiruje me nežno i pokušava da dopre do svega onoga što on ne želi…
 I rastužim se onda…
 Sklupčam se u nekom ćošku svih svojih pisanja, svih svojih šaputanja i svih svojih snova u kojima lepršam kao paperje na vetru i činim sve tako rastresito neodoljivim i baršunastim…
 I žalim, što ne mogu da to promenim…
 A ni sebe…