...a Rekao je; Kad pomislim na tebe mislim na Ljubav... Mislim na dodir dlana od recju satkan... Kad oci zatvorim Unjises se i sve stane Od te sene i noc ucuti to Tisina samo Ljubav, Tebe sluti... ...a Rekao je; Kad pomislim na tebe mislim na Ljubav...
A JA...
Poražena Emocijama Istrošena Javama Budim se u izmaglici jutra Verujući opet Snu
Verovatnoća susreta tog i dodir dlana nemog Potresena Obamrlih čula Sada Rečima Snove Snivam Pitajući se; Hoće li susret naš biti suđen?!
Zalupi vrata nasem juce
vec je postalo bezlicno i bljutavo
gorak ukus proslosti
nista ti novo nece doneti...
mozda poneku laz
umotanu u roze masnu
ofucan rodjendanski poklon...
bez roka upotrebe i prave namene
bleda fotografija sa nepoznatim licima
i lazan sjaj u mojim ocima...
Govori tiho dok spavam!
Tvoj glas cujem u hladnim nocima
jos uvek se usunjas tiho na prstima
na obrisima lazne vecnosti
gde razlozi postaju nebitni...
Tvoje poruke odavno ne dolaze
tek ponekad naslutim spokoj
sto nisi tu kao nekad...
sto tvoje dodire vise i ne pamtim
i tvoj lik lako zaboravim...
Mi smo jos jedna od hiljadu prica
bajka sa tuznim krajem
istrgnuta stranica bez posvete
vasar tastine i lazne patetike...
Ne!
Moji prozori ne gledaju u prazninu
jos zivim na suncanoj stran,i
kise mi ne donose nemire
lazne nade i hladne dodire,
Jutro mi nacrta osmehe
One iskrene decije
Nase juce trampim za sutra,
A danas?
Danas ce plesati bosonogi oblaci,
ispružiću ruke nekom novom snu
lepo je nemati plan
vrisnuti na sav glas
probuditi usnule andjele,
voditi ljubav otvorenih ociju
u nekom mracnom hodniku,
pisati pesmu bez rime
dati sebi novo ime...
polomiti najdrazu igracku.
naslikati tvoj osmeh u art-decou
da budes ruzan i da te niko ne prepozna...
Danas cu gaziti ulicu sa imenom laznog heroja
bicu svacija i nicija,
sama i sebi dovoljna
ispruzicu korak i zavoditi ocima,
bicu osmeh na licima slucajnih prolaznika
strah koji krijes u dzepovima,
tvoja najveca i najludja obmana,
izguzvana i hladna postelja,
prazne ruke i jedno bedno juce...
Danas cu biti vetar koji ti samocu sluti,
najlepsa muzika koju neces cuti...
izgubljeno dugme sa kaputa
tvoja stanica na kraju puta...
glas koji ti sapuce da sam jos tu,
samo jos danas u prolazu...
Jedan andjeo kome nevidis lice...
Na onoj suncanoj strani ulice.
Nestaću, onako tiho, neupadljivo, kako sam i došao,
U dimu tvoje cigare, oduvan, sa tvojih usana, razliću se, po ustajalom vazduhu, po gustom mraku, zamršenih sećanja...
Ostaćeš, večito nedosanjana, u mojim snovima, onih koje nikada nisi ni želela,
Usamljena, u svojoj usamljenosti, jer tebi niko ne treba, kao da si sama, na ovom svetu stvorena...
Možda, i nećeš primetiti , da mene nema, da sam nestao, sa svojim snovima, da je i poslednji svitac, napustio, ovu sobu sećanja, svetlost se ugasila.... Možda se i vratim, ako me ponovo, udahneš, na mesečini, gde si me , i prvi put pronašla, Ako se nađem opet, u tvojoj duši, snovima izgubljenim, jednog poznatog, Stranca...
Kad se osetis podeljen izmedju jave i sna i kad te ruka bola povuce do samog dna... Zaviri kroz prozor srca, tamo cu biti ja Moj osmeh sacuvan negde u kutku tvog secanja...
Kada ti poslednja neznost odluta s dlanova... Kad shvatis neizvesnost svih svojih planova, poslusaj muziku jutra al' ne misli puno na nas, poslusaj jecaje vetra... na tren ces cuti moj glas.
Kada ti slane kapi kise skliznu niz obraze... Kad samom sebi priznas sve svoje poraze... Kad te samoca slomi i tuga ti u dusu kroci, pogledaj u ogledalo sudbine i videces moje oci.
Kad shvatis da je za sve daljine sveta potreban jedan korak... Kad ti se zivot bez mene ucini bezvredan i gorak.. Skloni paucinu zaborava sa naseg neba u snu, zatvori oci, zaustavi vreme.. videces, bicu tu.
Mogu nas raznositi sudbine vetrovi i njihati neki podivljali val u krhkom brodu što snovima plovi pa nas izbaci na nepoznat žal. Može nas nositi struja brzaka i gutati dubokih reka vir dok rekom života jurimo smelo i duši svojoj tražimo mir. Može nas sakriti peščana dina i guste magle jeseni kasne no što dalje od tebe tečem to te sve više u meni ima. I svi putevi, drumovi i ceste mogu vrludati kuda god hteli lutati svetom od zore do zore ja neću im dati daljinom da me smore. Kamo god pošla mog života staza u kakav god se sakrila kut ja poznam samo jedan istinski a to je moga srca put.
Šetam gradom naše mladosti
i tražim ulicu za svoje ime.
Velike, bučne ulice -
njih prepuštam velikanima istorije.
Šta sam radio dok je trajala istorija?
Prosto tebe volio.
Malu ulicu tražim, običnu, svakodnevnu,
kojom se, neopaženi od svijeta,
možemo i prošetati poslije smrti.
U početku ona ne mora imati mnogo zelenila,
čak ni svoje ptice.
Važno je da u njoj, bježeći pred hajkom,
uvijek mognu da se sklone i čovjek i pas. Bilo bi lijepo da bude popločana,
ali, na kraju, ni to nije ono najvažnije. Najvažnije je to
da u ulici s mojim imenom
nikada nikog ne zadesi nesreća.
Volim da slušam vetar i kišu i da sam
Lutam unaokolo kroz šumske tople tmine.
Kad oblaci nebom nalete, ja sve njine
Nade bih hteo i sve ciljeve da znam.
Tešim se kad kao putnik u neki tuđi stan
Kroz prozor gledam: tiho sav svet taj nepoznati
Posmatram kako živi i srećan je i pati,
Pa, nagledavši se, sve to odnosim u svoj dan.
Al`noću, kada zvezde gledaju u moj log
I kad nemilosrdno sude nad mojom glavom,
Zebem u dnu svog bića i posmatram sa stravom
Tuđinu silnu i pustoš sred samog srca mog Herman Hesse
Treba mi neko da sa mnom živi u kutiji,
neko ko nije niko,
neko ko pali insens,
zatim čisti svakodnevnu pozornicu
(ali ne veruje u rituale),
neko ko udiše vazduh i zatim ga
drži u plućima... u stvari,
NE TREBA MI NIKO
Međutim,
treba mi neko ko sriče azbuku...
neko neporušen godinama,
neko izbrušenog stila, koketno biće
sa svilenim maramama,
neko odeven u crno a lagodan
u svojoj koži,
neko ko voli da putuje sam po svetu,
u stvari...
NIKO MI NE TREBA
Treba mi neko ko voli decu
(ali nije pedofil),
neko ko pravi umetnost,
ali za nju - nema uvek vremena...
neko ko se budi posle podne i pali džoint,
ko roni na dubinu od 1 000 metara
i tu ajkuli glanca zube,
ali ko ni mrava zgazio ne bi,
treba mi neko ko poznaje bolnice,
ko pravi stolice, ko tuca anđele,
ko sa đavolom tikve sadi, u stvari,
NE TREBA MI NIKO
Treba mi neko ko je pročitao
aleksandrijsku biblioteku,
spasio je od požara
i instalirao u svoj kompjuterski program,
neko ko se rodio u Aleksandriji, Madagaskaru,
Tunisu, u Aino plemenu
u Japanu, u Beogradu u Teheranu U Njujorku
u Rimu u Kazablanki,
neko od svetle misli i sjajna oka,
neko ko počinje pokret u istoriji
ili ga završava, u stvari,
NE TREBA MI NIKO
Treba mi neko nežan kao meko
praskozorje, tvrd kao stena Gibraltar,
razuzdan i veseo, težak i glomazan kao ormar,
neko ko jede slatko od ruže, rahat-lokum
ko me pred zoru sastavlja
i rastavlja kao sat,
neko ko hoda kao mačka i otvara
žute zenice u ponoć,
neko ko ne kaže ništa
čak ko ne postoji, u stvari i zaista,
NIKO MI NE TREBA
Treba mi kamikaza uzdignutih krila,
neko ko poklanja cvet,
ko ne mrzi svet
i ko se smeje smrti u lice...
Neko ko plače usred autobusa...
na sredini koncerta
na polovini razgovora i dok seče luk,
Treba mi neko koga nisam srela,
zavela, ponela, omela, obezglavila,
navela, zanela, ranila...
Treba mi neko ko laje na mesec – u stvari,
NE TREBA MI NIKO
Treba mi neko ko pravi muziku,
ko pravi sranja, ko donosi odluke,
neko ko kopa u rudniku, ko radi u banci,
ko čisti slivnik, spava na kiši,
ko glanca kavez u zoološkom vrtu,
neko ko guta asid, predaje etiku,
pegla veš, razmišlja o sutonu,
pronalazi vakcinu protiv SIDE, dosade,
neko ko je završio sa meditacijom
i izašao iz neuroze,
neko iz pećine, iz loše porodice,
neki prosjak koji voli da se smeje,
princ koji krade vazduh iz nozdrve,
orgazam iz pete, koji trebi vaške iz kose,
knjige iz biblioteke,
ko snima film o beskrajnim oblacima
i napuklim ogledalima, ikona mudrosti
i ludosti, znanja i neznanja,
u stvari
NE TREBA MI NIKO
kome mnogo trebam...
Treba mi neko ko čisti cipele,
seče nokte, slaže posuđe,
posmatra planete, voli nauku,
ima svoje mišljenje, ne gaji predrasude,
ko nema kičmu ali ima auru na mestu
gde hoda uspravno... u stvari,
NE TREBA MI NIKO
Treba mi neko ko razmišlja u bojama,
ko oseća prstima i ko sanja budan,
treba mi neko vešt,
a nesiguran poput akrobate,
učitelj džiu-džica na električnoj stolici
punoj vate,
magnetna plazma u bolnici,
krvno zrnce u plaštu sena,
perverzna princeza na zrnu graška,
ulični diler sa dosta praška,
pustinjski vetar bez jednog daška,
u stvari... u stvari,
NIKO MI NE TREBA...
niko baš toliko, toliko
toliko
kao
Ti...
Čini mi se da sam te morao voljeti na bezbroj načina, bezbroj puta,U životu nakon života, u dobu nakon doba, zauvijek.Moje opčinjeno srce je napravilo i iznova stvorilo ogrlicu pjesamaPrimi je kao dar i nosi oko vrata na svoje različite načineU životu nakon života, u dobu nakon doba, zauvijek.
Kada god čujem stare priče o ljubavi, to je stoljećima star bol,Ta stara priča o razdvojenosti ili zajedničkom životu,Kao što uvijek gledam iznova u prošlost, na kraju uvijek ti iskrsnešPrekrivač sjaja polarne zvijezde koja isijava kroz tamu vremena:Postaješ simbol onoga što se pamti zauvijek.
Ti i ja plutamo na ovom mlazu koji dolazi iz izvoraSrca vremena ljubavi jednog prema drugom.Igrali smo uz milijun drugih ljubavnika, dijeleći istuStidljivu dragost zbog sastanka, iste potresne suze rastanka -Stara ljubav, ali u obliku koji se rađa i rađa uvijek iznova.
Danas je ta sila pred tvojim nogama, pronašavši svoj kraj u tebi,Ljubav čovjeka svih vremena, prošlosti i vječnosti:Univerzalna sreća, univerzalna tuga, univerzalni život.Sjećanja na sve ljubavi spajaju se sa ovom našom ljubavlju -I pjesme svih pjesnika, prošlosti i vječnosti.
Kako da dušu sputam,
da se tvoje ne takne?
Kako, mimo tebe,
njom da grlim druge stvari i daljine?
Ah, rado bih sklonio
na koje zaboravljeno mesto usred tmine,
u neki izgubljeni kut,
u kom neće je tvoje njihati dubine.
Al' ipak, sve što dodirne nas dvoje
ko gudalo nas neko spaja,
koje iz dveju struna jedan mami glas.
Na kom smo instrumentu?
Ko nas satka?
I koji ovo svirač drži nas?
O, pesmo slatka.
Žena, mlada, stara, lepa ili ne, žena je ... žena. Žena je k'o maslačak nežna i krhka, kad dunesš u njega, nestane, al' seme ostaje. Žena je k'o pupoljak, ako ga neguješ lepotu i ljubav ti daje. Žena je mak, mirisna i opojna u san te baca sladak. Žena je i kaktus; izvana gorda i nedodirljiva, iznutra meka i topla, snagu ti daje. Jednom u životu pruža ti cvet ... zapamtiš li ga nikada drugu nećeš htet'!
Gledam te iz prikrajka. Poluspuštenih trepavica. Pokušavam da te zavedem? Ili da sebe obmanem? Nekad je u moj pogled moglo da se smesti: Dve ruke majčine u zagrljaj spletene, Brod od papira na kome se u dekino srce plovi, Staza od mesećine i vihor poljubaca,Beli leptir nežnosti i korpa snova,Zvuk letnje večeri i pljusak zvezdanog sjaja, Orahova ljuska sećanja što po moru uspomena plovi,Putevi što tragove na moje tabane urezaše... Ali, danas sam samo u tebe zagledana... Znam da si usamljen... I zato poješću te!
Šutiš....obaraš pogled a treba mi tvoja podrška
zar se bojiš istine
ili prkosis svemu što ljubiš u ponoru svoje duše..
jer ne znaš drugi način
ili se plašiš
zvjezdice u oku..
Zašto si tako lepa? Ne budi tako lepa. Hoću da budeš od mesa, ne od sunčevog sjaja. Zašto si tako lepa? Kad bi bar imala pege da ih večno po tvom licu skupljam. Kad bi bar bila razroka! Celog bih života na kolenima ubedjivao razroko oko. Ali, ti si lepa. Da, od sunčevog si sjaja. Ali ja ne mogu stalno živeti u tom sjaju. Ne mogu na pozornici živeti. Sve mi se vidi! Svaka moja ružnoća . Svaki posrtaj. Ne mogu živeti pod reflektorima. Shvati to. Nemoj plakati. Ne mogu živeti s tobom. Suviše si lepa.
Samo da se uz tebe budim,
