Mi više volimo život, nego život nas.

Svaka žena bi htela život, onako, ceo, iz jednog komada. Kako počne da tera, da se ne prekida do kraja…To je, dabome lepo… ako je neko te sreće… A ako nije te sreće, šta će? Neka ga krpi iz parčića… deo po deo, kako joj dođe.Moj ceo život je iz nekih zakrpa…Sve nešto na sitno, na kratko i pomalo. To nije ono…ali, šta mogu…neki život ipak jeste. Godine prođu i svaka žena skrpi neki život… Ima tu svačega… Al ima, bogami, i lepih komada!
Malo je života bez šavova i zakrpa… Ne može! Čovek je proklet! On bi hteo i dugo da živi i da mu bude lepo. E, a to je malo teže. Ne može! Može dugo, ali iz parčića.Pogledajte, svako od nas nosi neku zakrpu… Svakome se primeti gde je šav – nekome na licu, nekome u očima, nekome u glasu! Svi smo mi krpljeni i sastavljani iz mnogo delova. Mi više volimo život, nego život nas. U tome je stvar! E, a ako ga tako volimo, onda nije red da ga ogovaramo i da mu nalazimo mane. Jel tako?

Dusko Radović