Sve sto pozelis pazljivo biraj, to se moze i dogoditi
 Neki putevi kojima teska sudbina hoda su nevidljivi.

Ja sam od onih koji veruju

Ja sam od onih koji veruju da je sve veliko sadržano u malom. Dete je malo, ali nosi u sebi čoveka; mozak je malen ali skriva misao; oko je samo tačka, ali obuhvata beskraj.

Đorđe Balašević

Pričaće ti jednom možda, kako sam ja bio... Štošta...
 Pile moje... Pače moje malo...
 Mudrovaće, Badavani... Kad me nema da se branim...
 Da sam blizu... Ne bi im se dalo...

 Pričaće ti o plovidbi... Ti što nisu sidro digli...
 Šta sam za njih neg ukleta šajka?
 Tvrdiće, sa zlobnim sjajem... Da sam drhtao pred zmajem...
 Gledali su oni... Iz prikrajka...

 Al ti slutiš otkud bore... Trunje se u oku diglo...
 Olujno je tamo gore... Gde nas nije puno stiglo...
 Znam da sanjaš more sveća... I korake po tom doku...
 Ti si tamo bio... U mom oku...

 Pričaće ti, kojekakvi... Zloba se ko rubin cakli...
 Kako odjek mog osmeha ječi...
 Kleće se u pretpostavke... Kljuckajući, kao čavke...
 Moje loše prepričane reči...

 Brojao sam ljude s krsta... Pravila i izuzetke...
 Posvud promačena vrsta... SAMO RETKI NAĐU RETKE
 Znam da sanjaš vaskrsenje... Jednu siluetu plahu...
 Ti si tamo bio... U mom dahu...

 Pričaće ti jednom svašta... Boljima se teško prašta...
 Pile moje... Pače moje malo...
 Silni miševi u boci... Javiće se ko svedoci...
 Pustolovnog traganja za Gralom...

 Ne znam više, bože prosti... Dal da strepim... Il da stremim...
 Da to breme posebnosti... I na tebe nakalemim?
 Ako nije kasno već?

 Znam da sanjaš rimovanja... Krike... I tišinu nemu...
 Ti si bio svugde u mom svemu...
 Pile moje... Pače moje malo...
 Lavče moje...

 Đorđe Balašević

Dušan Radović

"Strašno je to kad imate nešto važno da ispričate, a nemate kome. A još je strašnije kad imate kome, a nemate šta."
 Dušan Radović

Ljubavna Vrtoglavica

  Rekao je:
 "Madam, naoštrite bolje svoju štiklu
 da bolje probode sunce,
 kad kleknem pred vas
 da vam poljubim koleno".
 Zatim je osmehom starog osvajača,
 nastavio pevati misao:
 "Ni mesec uostalom,
 nije vredan pomena ,
 dok ga ne pronadjem prije
 no ti se negde lopovski prikrade
 dahom mog poljupca..

 -Oh,da je samo znao,
 da su mi od svih tih dosetki,
 bile draže njegove oči
 i po koji zračak mesečine
 na srebrenoj kosi!
 Oh, da je znao,
 da su mi bile važnije
 njegove nemušte pesme,
 koje je zbog mene učio pisati,
 nego li sve vasionske reči
 koje su po meni padale,
 poput najlepšeg srebra zimskih pahuljica...

 Danas je Beograd obučen u kazaljke,
 kao onda kad mi je zanesen rekao:

 " Slušaj,ako se pokvari vreme,
 to sam ja okačio svoje srce na Tvoj sat,
 pa Ti od njegovog radovanja sekunde ne rade! "

 -Ako sam noćas upao pod Tvoje pokrivače,
 to je zato da bi Ti poljupcem poljubio rame
 dok si mi na grudima bezbrižno spavala,
 devojko moja...

 Oh,da je samo znao, kako je valjalo ćutati-
 kad se najglasnije sneva!
 Da je samo znao, uzeti me za ruku
 i povesti sa sobom ,
 na mesto, gde uz pucketanje kamina,
 mirišu zime i snevaju leta! Ostavila bih za njegovu bezbrižnost ,
 svu slavu ovoga sveta ,
 i njome zavejala prozore godina.
 -Jer davno naučih,
 kako tuga kuca po vetrovima,
 a oblak sakriven od sunca postaje kiša,
 obliven bujicom suza radosnica...
 Zato,
 kad me iz senke odnekud presretne ,
 i bez najave u obraz cmokne - njegova pesma ,
 snažno stisnem trepavice,
 da mi ni jedno slovo ne pobegne iz zenica...

 Pošaljem natrag, prve reči kojima me osvojio
 kleknuvši na kolena.

 "Uputite prosjaku Vaše ljubavi,
 bar jedan poljubac
 i naoštrite svetlost svojih štiklica
 da lakše probodete sunce
 i moje srce u njima ,
 dok klečim na kolenima...
 Ako se pokvari vreme u kazaljkama,
 da bude haljini vašoj vetar
 u sazveždju rima ,
 kad Vas zatvorenih očiju- snevam...

 Tako je mene zaveo,dečak
 najmladji od svih koje upoznah,
 koji odvažno kleči na pragu vremena.

 Dok nasmešena na srebro pahulja
 posmatram
 -koliko me nevidljivo voli, po preletu ptica,
 koje mi ponekad na dlan slete
 -da podsete,
 da pogledam niže
 gde kleči - moja ljubavna Vrtoglavica.

 ( Violeta Božović )