Osecam potrebu da pisem.Boli koliko osecam.Ne mogu.Ne ide.
Bol da izlijem.
Ljubav da izlijem.
Zivotu da se radujem.
Misao prisutna.
Rec zastala.

Zelim da se raskrilim,potrcim,zapevam recima ...ne ide.Stala sam.Mir.

Kazem ti osmehom ljubav i kazem ti pogledom...rec zastala...ostala negde.

Volim da mastam, da odlutam u neke lepe svetove kao stvorene za ljubav, mir, za pogledima ulovljene poglede i drhtaje dusa ustreptalih.
Dete u dusi...to sam ja. Ne zelim da odrastem, hocu da sacuvam ovo umece radovanja u sebi, iako me ponekad ponesu talasi melanholije, neraspolozenja i tuga, neizbeznih tuga.
U svojim snovima ja sam savrseno srecna, negde na mom oblaku koji cuvam samo za nas...jesam...Znam kakva su budjenja iz ovakvog sna, znam i kako boli kad se rasprsne mehur sarene carolije...znam, ali hocu sto duze da sanjam.

Mi mnogo volimo da imamo, ali ne umemo da živimo od onoga što imamo. Ništa što imamo ne može nas učiniti toliko srećnim koliko nas može učiniti nesrećnim ono što nemamo.
Pre nego što krenete da tražite sreću, proverite-možda ste već srećni. Sreća je mala, obična i neupadljiva i mnogi ne umeju da je vide.

Moje pjesme stih

Mozes me lagati,paticu,znam,
al' nikad neces uzeti
koliko mogu ja da dam.
Mozes me povrediti,bolece znam,
ali me ne mozes ubiti,
kad budem hteo,umrecu sam...

San

Ne znam jesu li lepsi snovi u boji ili moji
crno-beli..Ne znam da li su lepsa tiha budjenja ili budjenja uz krik
bola,poput mojih cestih budjenja...Ne znam zasto postoje snovi,ali ih
sanjam...dosanjavam,odsanjavam...Moj san...nas san...kako god...Sanjam
nas...Da...da....imamo...nas...

Hvala

Onima koji su mi se smejali, hvala. Bez njih ne bih plakala. Onima koji
me nisu mogli voleti, hvala. Bez njih ne bih upoznala pravu ljubav. Onima
koji su povredili moje osecaje, hvala. Bez njih ne bih znala da ih imam.
Onima koji su me ostavili, hvala. Bez njih ne bih otkrila
sebe... Ali onima koji su mislili da necu uspeti - njima naaaajjjjvise zahvaljujem, jer bez njih ne bih ni pokusala......