Nisam ja za ovaj svet 🙄

Nama koji smo rođeni u 20. veku mnogo bajki su pričali o 21. veku. Te, kako će se čovečanstvo razvijati, napredovati, kako će biti izmišljeni novi lekovi koji će lećiti mnoge bolesti, da će ljudi međusobno više voleti i poštovati bez obzira na rasu, političko ubeđenje /opredeljenje....Ješćemo bolju i kvalitetniju hranu, manje ćemo raditi a više vremena provoditi u druženju, sklapanju prijateljstava, putovanju po svetu itd itd..Biće to zlatno doba umetnosti, svakodnevni sajam kulture, dobročinstva, vreme istine, vreme časti...Lopovluk će se svesti na minimum sve dok se ne iskoreni...Ljubav će pobediti mržnju...Nove tehnologije biće za dobrobit ljudi....Iskoreniće se glad u svetu. Deca će imati srećno i bezbrižno detinjstvo a stari, mirnu starost..Rata nikad više neće biti!!! Ceo svet će postati jedna velika srećna porodica..Ma pričali su nam mnogo toga... A šta se ostvarilo u ovih nekoliko godina? Koliko obećanja je ispunjeno? Ništa...Balon jedne velike planetarne laži je pukao i sve je naopačke....Svetom vladaju mufljuzi, bitange, lopovi i kurve...Vrednosti su se promenile - ne

← na gore, već na najgore. Poštenje, čast, data reč su ismejane i stavljenje na strub srama. Kriminal cveta na svakom ćošku ove nesrećne planete. Laž gospodari svetom. Jedemo otrovanu hranu, trujemo vazduh, zemlju i vodu...Ljudski ološ se propagiraju kao uzor, dobri se javno ismevaju...Iz usta ljudi teku otrovi mržnje prema svima onima koji ne misle kao oni, ne mašu istim zastavama kao oni, ne nose iste uniforme kao oni. Ratovi niču kao pećurke posle kiše a stradaju uglavnom nevini i naivni. Oduzeto im je čak i pravo da kažu NE! Strah, tuga ubistva na sred ulice, i stalne pretnje su udarne vesti u svim svetskim medijima 24 sata dnevno. Nemoral je zastava 21. veka a jednoumlje jedina važeća religija.. Javno se ponižavaju dobri i časni ljudi, civilizacijske tekovine proteklih 20 vekova...

21. vek je čovečanstvo je odvukao na dno. U glib mržnje, zla, pohlepe i bahatosti...Tamni oblaci su iznad nas. Sunce i osmeh su ukinuti...Ljudi su uspavani, zatrovani, saterani u torove...Mrak. Tama svuda oko nas...Pravda i istina su bačene u tamnicu...

Sve je oko nas previše crno pa se - možda - ne vidi! A ko se usudi da vidi - proglašen je za nepoželjnog, nepodobnog u ovom "lepom naprednom" svetu....Ako se ne probudimo, prespavaćemo sopstveni život a da to nismo ni znali....Šteta....ova planeta je dobra, plemenita i lepa..Sve je dala čoveku a on? Besno ujeda ruku koja ga hrani.. Ja nisam za ovaj i ovakav 21. vek...Uzalud se reklamirate...

In baccho et in venere

Inteligentni ljudi zive svoje fantazije...mediokriteti ih samo sanjaju...inteligentni ljudi stvaraju... mediokriteti im to brišu ili ruše... inteligentni ljudi misle... mediokriteti kopiraju njihove misli i predstavljaju ih kao naopake prozvode svog bezumlja... inteligentni ljudi imaju svoju intimu koju ne dele ni sa kim a pri tom ceneći tudju .... mediokriteti tračare o tudjoj na sav glas i uz zvuke deformisanog Schlendorfovog limenog doboša pri tom posprdno poskakuju uz kakafoniju krikova svojih pristalica koji im aplaudiraju na samo za njih otvorenoj sceni.... Inteligentni ljudi ne zele vlast u bilo kojoj formi jer im je duh deus ex machina... mediokriteti su u stanju da se za gram vlasti bore do zadnjeg trzaja svog bolesnog patološkog kvazi duha koga je veliki Ciceron kanalisao kao jedan običan i zastareo gnev koga smo mi od milosti nazvali mrznjom.... odium est ira inveterata.... za inteligentne bez obzira na pol ceo zivot je in baccho et in venere... za mediokritete je ceo smisao postojanja jutarnji uzvik salve rex ili pak salve regina kada ugledaju svoje bestidno, lažno i prazno lice u iskrivljenom jutarnjem ogledalu gde su sami sebi najlepši, najpametniji, najmudriji, najpošteniji, najobjektivniji, najmilosrdniji a svojim svakominutnim postupcima potvrdjuju opravdanost ovakvih tema i to bas na ovom mestu...

Neki ljudi

Ima tih nekih ljudi koji misle da žive život. Kao što i ja to mislim. Mada često mislim da on živi nas.

Ima tih nekih ljudi koji žive svaki dan. Ustaju rano ujutro, idu na posao, guraju se u prevozu, rade ovo ili ono, s posla idu u prodavnicu, spremaju ručkove, gledaju televiziju, bave se decom i to je sve. Nemaju ništa za sebe. Ne izlaze nigde, ne putuju, ne druže se, ne čitaju. Ne smeju se. I njima je tako dobro.

Ima tih nekih ljudi koji su ozbiljni i ispunjavaju svoje dužnosti. I žive život, a život živi njih. Nemaju novca, želje su im od plastelina, oblikuju ih svaki dan i čekaju. Da prođe, da dođe, da ode.

Gubili su sebe, gubili su prijatelje, osmeh, zdravlje.

Otpratila sam te neke ljude zauvek.

Život ih je nadživeo.

Ima tih nekih ljudi koji imaju prijatelje, smeju se, druže, izlaze, putuju. Skaču iz aviona,  plivaju morima, lete iz države u državu kao mi do komšiluka. Smeju se. Videli su ceo svet, okusili mnoge kuhinje, duhovno se nadgradili, voleli se, živeli život i svoje želje.  Bilo im lepo.

Prvi se davali svakodnevici, drugi sebi i uživanjima.

I njih je život nadživeo, i njih sam otrpatila zauvek.

Ima tih nekih sendvič dana u kojima je tuga pomešana sa srećom. Dana u kojima teg čas ide na jednu, čas na drugu stranu.

       ugasi tišin i ćuti..

zatvori oči
i pogledaj u sebe
ako primetiš senku svetlosti
krik ili sjaj jednog glasa
još veruješ!
svatićes bitno......
u tom mnoštvu zašto
zlatnih zrna izgubljenih
odgovora i pitanja...
raspoznaceš u sebi
u sumraku
jedno Tvoje zašto..
.... komadić sjaja..
trag koji se vuče u Tebi
bez sumnje....
to je krik od reči koji nisi razumeo...
jedna duša prijatelja,
mali deo nje lebdi svake noći
nedaleko od Tebe...

Zagrljaj

 Kada zacute svi zvuci dana iza nas, kada se smire svi ratovi u nama, bar onaj tren pred san, znam da sam ti u mislima i znam da uzdahneš.

I ne umem objasniti tu nit koja nas veže bez obzira na kilometre, ne sve prepreke, bez obzira na svo cutanje između nas, na svo vreme između nas, uvek ostaje ta nit.

I kada cutimo kažemo više nego gomilama reči.

I ja znam da ti znaš sve što precutim, i da vidiš sve što zažmurim, i da osetiš kad mi fališ.

Sudbina, to si.

Neko te samo nacrta jednog dana u mom životu i kao da si oduvek bio tu.

Ti tako lako pokreneš taj ringišpil u mom srcu, u mom danu.

Očistiš mesto samo za sebe i zaustaviš svet svojim zagrljajem... Ali taj zagrljaj...taj zagrljaj...eh...

Kao da tonem u oblak, kao bez daha, kao bez vremena, kao za zauvek...kada me zagrliš.

I žurim, svaki trenutak dana negde žurim, ali kad zatvorim oči samo u tvoj zagrljaj stižem, samo u tvom zagrljaju ostajem...

Jednom si rekao : " duso moja …..i te reči mi od tada odzvanjaju u srcu.

Sudbina, to si.

Kada me zagrliš osetim miris doma, osetim sunce u kosi, osetim vetar na ramenu.

Neke godine pre su me naučile da su najveće daljine ponekad i samo uzdah između.

A ti si me naučio da nekim blizinama svi kilometri sveta između ne mogu ništa.

Ti si me naučio da neke blizine ostaju blizine i kad su negde sasvim daleko.

Sudbina, to si ... i moja blizina zauvek ...

I onaj zagrljaj ... eh ...

21. vek

 U 21. veku je najgore što ljudi ne umeju drugačije sem da odu u krajnost. Tako je recimo...

👉 Moderno roditeljstvo imalo za cilj da slušaš potrebe deteta ali ne da stvoriš debila.
👉 Feminizam je imao za cilj da žene dobiju svoja prava ali ne da preziru brak.
👉Estetske korekcije su imale za cilj da se poprave nedostaci, ne da ljudi izgledaju kao da su pobegli iz Madam Tiso.
👉Motivatori su imali za cilj da ohrabre ljude da ništa nije nemoguće kad se trude, ne da leže i čekaju da im nepoznati stric ostavi milijarde.
👉Prihvatanje tudje seksualnosti je imalo za cilj da prihvatimo onog ko je drugačiji, ali ne da deca sama biraju kog su pola kad napune 18 godina.
👉Religija je imala za cilj da nas približi Bogu, ne da postom i odlaskom u crkvu mislimo da smo manje grešni jer radimo gadne stvari.
👉Demokratija je imala za cilj da se gradjani osećaju slobodno, a ne da se učesnici rijalitija krljaju na tv-u kao da je to sasvim normalna stvar.
👉Veštačka oplodnja je imala za cilj da se kao roditelji ostvare ljudi koji nisu prirodnim putem mogli dobiti decu, ne da se bira kakve oči želiš da ti dete ima (o ovome sam čitala i ostavilo me u šoku) 😳
👉Privatni fakulteti su imali za cilj da olakšaju studiranje ljudima koji rade ili nisu u mogućnosti ići na predavanja, ne da se diploma može kupiti.
👉 Prenatalni testovi su imali za cilj da roditelji odmah znaju da li je beba zdrava, ne da se radi abortus jer nije muško.
👉 Dečija prava su imala za cilj da se prestane sa maltretiranjem od strane poremećenih roditelja/profesora i slično. Ne da te dete prijavi jer si povisio ton na njega.
👉Internet je imao za cilj da poveže ljude, ne da stvori jaz medju ljudima.
👉Razni roboti su imali za cilj da pomognu ljudima da brže i efikasnije obavljaju razne poslove, ne da zamene čoveka u potpunosti.
👉Online trgovina i online poslovi su imali za cilj da olakšaju ljudima koji nemaju dovoljno vremena, ne da se ljudi ulenje i prikuju za trosed.
👉Farmacija je imala za cilj da leči ljude i da oni ozdrave, a danas se nažalost zaradjuju milioni preko bolesne dece i odraslih
Suština ljudske prirode i psihe se nije promenila od praistorije do danas... Živeli u pećini ili u neboderu i dalje zadovoljavamo iste potrebe, menja se sve drugo oko nas, ali mi sami ne.
**** nas taj balans i nalaženje sredine u nečemu.
Sve što ima upotrebu ima i zloupotrebu. Ceo istorijsko-tehnološki progres se vrti oko toga...Put do pakla popločan je uvek dobrim namerama....😒

Dobrodošli u 2030.

Ne posedujem ništa, nemam privatnost i život nikada nije bio bolje. 🙄

Dobrodošli u moj grad - ili bolje „naš grad“. Ne posedujem ništa. Ne posedujem auto. Ne posedujem kuću. Ne posedujem nikakve uređaje ili odeću...

Možda vam se čini neobično, ali ima smisla za nas u ovom gradu. Sve što ste smatrali proizvodom, sada je postalo usluga. Imamo pristup prevozu, smeštaju, hrani i svim stvarima koje su nam potrebne u svakodnevnom životu. Sve ove stvari jedna po jedna postale su besplatne, tako da na kraju nije imalo smisla da posedujemo mnogo.

Prva komunikacija postala je digitalizovana i besplatna za sve. Tada, kada je čista energija postala besplatna, stvari su počele da se kreću brzo. Prevoz je dramatično opao u ceni. Više nam nije bilo smisla da posedujemo automobile, jer smo u roku od nekoliko minuta mogli da zovemo vozilo bez vozača ili leteći automobil za duža putovanja. Počeli smo da se prevozimo mnogo organizovanije i koordiniranije kada je javni prevoz postao lakši, brži i pogodniji od automobila. Sada teško mogu da verujem da smo prihvatili zagušenja i gužve u saobraćaju, a da ne pominjemo zagađenje vazduha od motora sa unutrašnjim sagorevanjem. O čemu smo razmišljali?

Ponekad koristim svoj bicikl kad odem da vidim neke od svojih prijatelja. Uživam u vežbi i vožnji. Nekako duša dođe na putovanje. Smešno je kako se čini da neke stvari nikada ne gube uzbuđenje: hodanje, biciklizam, kuvanje, crtanje i uzgajanje biljaka. Ima sasvim smisla i podseća nas na to kako je naša kultura nastala uskim odnosom sa prirodom.

„Ekološki problemi izgledaju daleko“

U našem gradu ne plaćamo kiriju, jer neko drugi koristi naš besplatni prostor kad god nam nije potreban. Moja dnevna soba se koristi za poslovne sastanke kada nisam tamo.

Jednom za malo, odlučiću da kuvam za sebe. Lako je - potrebna kuhinjska oprema mi se isporučuje na vrata u roku od nekoliko minuta. Otkad je prevoz postao besplatan, prestali smo da sve te stvari trpamo u svoj dom. Zašto držati testeninu i šporet za krep ugurane u naše ormare? Možemo ih jednostavno naručiti kada nam zatrebaju.

Ovo je takođe olakšalo proboj kružne ekonomije. Kada se proizvodi pretvore u usluge, nikoga ne zanimaju stvari kratkog životnog veka.Sve je dizajnirano za trajnost, popravljivost i mogućnost recikliranja. Materijali brže teku u našoj ekonomiji i mogu se prilično lako transformisati u nove proizvode. Ekološki problemi izgledaju daleko, jer koristimo samo čistu energiju i čiste metode proizvodnje. Vazduh je čist, voda je čista i niko se ne bi usudio dodirnuti zaštićena područja prirode jer ona predstavljaju takvu vrednost za naše blagostanje. U gradovima imamo puno zelenila i biljaka i drveća svuda. Još uvek ne razumem zašto smo u prošlosti sva slobodna mesta u gradu ispunjavali betonom.

Šoping?...😳 Ne mogu se stvarno setiti šta je to. Za većinu nas je to pretvoreno u odabir stvari koje ćemo koristiti. Ponekad mi je ovo zabavno, a ponekad samo želim da algoritam to uradi umesto mene. Zna moj ukus bolje nego do sada.

Kada su inteligencija i roboti preuzeli toliko našeg posla, odjednom smo imali vremena da se dobro najedemo, naspavamo i provedemo vreme sa drugim ljudima. Koncept špice više nema smisla, jer posao koji radimo možemo obaviti u bilo kom trenutku. Ne znam stvarno da li bih to više nazvao radom. To je više kao vreme razmišljanja, vreme stvaranja i vreme razvoja.

„Oni žive različite vrste života van grada“

Jedno vreme je sve pretvoreno u zabavu i ljudi nisu želeli da se zamaraju teškim pitanjima. Tek u poslednjem trenutku smo saznali kako da koristimo sve ove nove tehnologije u bolje svrhe od pukog ubijanja vremena.

Moja najveća briga su svi ljudi koji ne žive u našem gradu. Oni koje smo izgubili na putu. Oni koji su odlučili da je to postalo previše, sva ova tehnologija. Oni koji su se osećali zastarelo i beskorisno kada su roboti i AI zauzimali velike delove naših poslova. Oni koji su se uznemirili zbog političkog sistema i okrenuli se protiv njega. Oni žive različite vrste života van grada. Neki su formirali male zajednice koje se samooskrbljuju. Drugi su jednostavno boravili u praznim i napuštenim kućama u malim selima iz 19. veka.

Jednom me iznervira činjenica da nemam stvarnu privatnost. Ne gde mogu da odem i da me ne registruju. Znam da je negde zabeleženo sve što radim, mislim i sanjam. Nadam se samo da to niko neće koristiti protiv mene.Sve u svemu, to je dobar život. Mnogo bolje od puta kojim smo išli, gde je postalo toliko jasno da nismo mogli da nastavimo sa istim modelom rasta. Događale su nam se sve te strašne stvari: bolesti životnog stila, klimatske promene, izbeglička kriza, degradacija životne sredine, potpuno zagušeni gradovi, zagađenje vode, zagađenje vazduha, socijalni nemiri i nezaposlenost. Izgubili smo previše ljudi pre nego što smo shvatili da možemo drugačije