A srešćemo se znam...

Udaljili smo se.... Nisu nas udaljili kilometri koji nas dele već reči i osećanja koja smo prećutali. A bili smo tako slični. Različiti i isti na neki čudan način i mogli smo sve, i bilo je posebno, samo je vreme bilo pogrešno. A ono je, kažu, to koje pamti, čuva uspomene i jedino što traje zauvek. I možda naše nekad ponovo dođe, ne znam. Ali htela bih da do tada samo vreme sačuva i moje uspomene. Ja više ne mogu… A lepe su, šteta je da ih se odreknem.Volela bih da mogu da kažem da mi je svejedno. Ah, koliko bih volela… A sunce je i proleće. Miriše na ljubav, na njega, na mene, na nas. Tako prokleto! Volela bih, ali ne mogu da lažem sebe, čak ni onda kada pokušavam da uverim sebe da je sve prošlo....

A nema nas. Nahranili smo se ponosom i tako siti razišli, svako na svoju stranu. Ti si otišao drugima i samim tim izgubio ponos negde na putu do starih nas. A ja, toliko sam ga puta progutala kada si mi najviše nedostajao...Pa, ipak....

Mogu protiv sebe, ali ne mogu protiv sudbine koja me proganja tvojim imenom onda kada se voditelj na televiziji zove kao ti, kada ga u prolazu pročitam na obližnjem grafitu... I znam, znam da nedostaješ, ali se uporno ponašam kao da nije tako.

A sudbina, sve u nekim tvojim oblicima, ali tebe nigde. Lažem. Vidim te ponekad... Poželim u tom trenutku da ti kažem sve, ali jedino što uspem jeste samo, opet si sanjala.

A onda se, po hiljaditi put, pitam da li je život zaista toliko surov kada neke trenutke moraš da proživljavaš toliko puta čak i onda kada se završe. Ne, ne bih da verujem da je tako. Hoću da verujem da je to put ka novoj sreći, snaga za nove pobede i iskustvo za nove izazove.

Kažu da ako možeš dovoljno da voliš bićeš najsrećniji i najmoćniji na svetu. Samo dovoljno? A ja volim ceo svet, čini mi se i previše. I nisam posebna. Samo sam obična...

A ti… Pronaći ćeš me, znam, opet. Onda kada i vreme zaboravi na nas. Pronaći ćeš me negde duboko u ogledalu svoje duše skrivenu iza lažnih i prolaznih očiju koje te posmatraju. I ne znam gde ću biti tada. Možda će tada proći i sva ova neizvesnost, čekanje i iščeznuti želja za nama. Ali tada ću sigurno znati da nije bilo uzalud.

Kažu da se oni kojima je suđeno da budu zajedno na kraju uvek nađu. Ne bih volela da se nađemo na kraju, ne bih volela ni da nastavimo tamo gde smo stali. Volela bih da sve krene ispočetka i da to bude čudesna sudbina baš kao u filmu.…A srešćemo se znam, negde uz smešak, nas dvoje. Onaj iskreni, stidljiv i samo naš kao i prvi put. I biću tada ista ovakva sa svim vrlinama i manama. Luda i jedinstvena.

Nepopravljiva i bezobrazno ravnodušna sa istim sjajem u očima i osmehom umesto posetnice. I znaš, možda ćeš tada shvatiti da sam ja jedna od onih koje kad ćute, najviše vole.

O, kako se divno razumemo nas dvoje!