Mrlja

Sivo nebo na gradom
ti me pogledas kradom 
a ja zamisljam da me ljubis u liftu
da me skidas lagano jos na vratima.
I razmisljam
samo da nisi tako mlad
a krijem zelju k'o sto zveri kriju trag.
 
A ti jos sedis kraj mene
k'o da ubijas vreme
dok ja ziva ginem
i namerno mrlju na suknji pravim
samo da nadjem razlog da je skinem.
A ti jos sedis kraj mene
i kazes udate zene su kao vino
ma hajde probaj me malo bar noci ove 
a godine moje da zaboravimo.
I razmisljam
samo da nisi tako mlad
a krijem zelju k'o sto zveri kriju trag.

Kazes godina tvojih 
da su devojke lake i predvidljive
ja k'o na igla stojim j
er se bojim da predjem preko tanke linije.
I razmisljam
samo da nisi tako mlad
a krijem zelju k'o sto zveri kriju trag.

Nikad ne reci nikad...

Kad mi se najmanje budes nadao,
iz lavirinta svog kada izadjem,
mozda na tvoja vrata zakucam,
tisinu bar da prekinem...

Kad mi se najmanje budes nadao,
k'o nekad nezvana cu ti svratiti,
za vremenom sto proslo je,
jos cemo dugo zaliti...

Nikad ne reci nikad,
kad smo u pitanju ti i ja,
sve je moguce, nema pravila...
Nikad ne reci nikad,
sta nosi jutro, ko to zna,
sama sa sobom jos nisam raskrstila...

Kad mi se najmanje budes nadao
i kada naizgled sanse nestanu,
mozda nas sudbina tek planira
i njene niti povezu...

Kad mi se najmanje budes nadao,
k'o nekad nezvana cu ti svratiti,
za vremenom sto proslo je,
jos cemo dugo zaliti...

Pahulja

Pitali su me: „Šta bi bila da nisi čovek?“... „Pahulja.“- rekla sam.. Nasmejali su se, ali niko nije upitao zašto. Razumem ja taj njihov bezazleni smeh sa onim toplim pogledom, jer znaju oni da moja objašnjenja liče na prozu večno zaljubljenog i zalutalog romantičara. Kasnije sam se odvojila od njih i posmatrajući pahulje kako pristižu jedna za drugom, trljala ruke da ih ugrijem. 

Nemaju oni pojma. Ko ne bi želio biti pahulja? Kako su samo lepe, kristalno belog sjaja, izvezene čarobnim koncem u najljepšim oblicima. Male ledene kraljice koje, što ih više posmatraš, hlade uzavrelu krv ostaljajući delove tela, kojim ih dotičeš, hladnim. Kada su same i slete na nešto toplo nestanu i izgube se, ali zato više njih mogu dati novu odeću hladnim betonima, ogoljelim drvećima, beživotnim livadama i prljavim krovovima od kojih zabljesnu i izgledaju tako čarobno. Pahulje izmame osmeh deci i odraslima, čine ih sretnima. Kada se u proleće otope, sa njima se otope sve igre u snegu, svi poljupci pod pahuljama i svi zagrljaji koji su se odupirali hladnoći.. ali ostaju sva ta prelepa sećanja, i uvek ih pamtiš, po jednoj zimi, po jednom snežnom prekrivaču, po jednoj pahulji..

Da sam pahulja, tačno bih znala šta bih uradila.. Plesala bih sa svojim prijateljima u zraku, a onda bi se odvojila i sletela na njegove usne, od kojih se topim i ovako, kao čovek. Sledila bi ih i kao hladnoća prostrujala bih njegovim telom, uvukla se u srce, pomešala bih toplo sa hladnim, i dok se tako polako topim, u srce bih uvukla sećanje na svaki naš poljubac, svaki osmeh, svaki trenutak i dan zajednički proveden. Ostala bih tu zauvek, tako da ništa od toga ne zaboravi, da mu u srce ne može ući niko drugi, da ga niko ne može ohladiti i ugrejati u istom trenu, da ga niko ne može dotaći, niko nasmejati.. osim mene, drage, drske, i večno njegove .

Muzika za dusu

Napisacu muzku za neciju dusu
Stotine nota za lepe reci
Stotine reka za jednu susu
I jedan tvoj pogled sto tugu leci


Napisacu muziku za necije srce
Za necije srce kao moje i tvoje
Za njihove vecne otkucaje blage
I emocije koje u njima postoje

Napisacu muziku za jedno lice
Za lice sto se krije medju hiljadama drugih
Muziku sto ce kliziti niz tanke zice
I opisati carobnost osmeha svih


Napisacu muziku za necije oci
Sto na nekom tajnom mestu svoj sjaj kriju
I svaka nota ce padati lako
Ko i suze sto one liju


Napisacu muzku za neciju dusu
Na poslednjoj noti slamace se rime
Jer ona ce nositi nesto mnogo vise
Nosice tvoje, samo tvoje ime

Tvoja Ja…

Nocas sam na vrhovima prstiju  lutala  sumom, u onom istom snu,  koji se
ponavlja oduvek..Trcala  po rosnoj travi sve do cistine,  gde sam te cekala u svim vremenima…
Ja…Gresnica, prokleta od svih, zbog svoje ogromne potrebe za Ljubavlju…
Da Ljubav dam…I da Ljubav  primim, 
ja,  umorna zver ,  izmucena gladju za tobom…
Pitoma samo na pomisao da ces doci  i tu glad nahraniti silovitom  neznoscu svoga bica…
Obukla sam  haljinu od lisca, u kosu stavila  svice, koji su  pri punom Mesecu  svetlucali zeleno poput smaragda…
U nocima poput ove ,kada Mesec ljubi oblake i krije svoje lice, svetlo je njihovo   magicno ljubicasto…
Sumski pauk mi je nacinio  rukavice od najfinijih svilenih niti, da moj dodir bude nezan i mek, kada ti dotaknem lice…
Nacinila sam nam postelju od mirisne paprati, ubrala sumske jagode,  da te hranim izmedju poljubaca…
Medom i cvetnim prahom  namazala svoje usne i telo, da ne prestanes da me ljubis…
Za tebe Viteze, lutalico, koji me ne vidis, jureci zivotima mnogim,  uzanim puteljkom sumskim   ne osvrcuci se…
Cekam te u ovakvim nocima, kada su vetrovi blagi, a mirisi topli i puni…kada je nebo samo modri , barsunasti plast…
Znam da osecas moje  postojanje , fasciniraju te  svici, a mirisi meda, sumskih  jagoda i divljeg cveca, uzburkaju  ti dusu necim
poznatim, prisnim…Zatrepere  ti  svi damari u telu..
Samo jos malo…i setices se..Naci ces ono sto u svojim  lutanjima trazis, gonjen neobjasnjivim  nemirima…
Sumski med…oci boje meda, prasecanje na njih.. u tvojoj dusi trag identican onom u mom pogledu…
Sve si mi blize…osecam to.
Cekam,  iako cekati ne znam…
Tvoja Ja…